IZABERITE DEO TEME ZA ČITANJE
IVON JAFALI, TV voditeljka, autorka, novinarka
Stranci
Stranci
“otkidaju” na neka mesta u Srbiji
Raspoloženi smo da je slušamo stalno, bilo da nas njen glas i odlična energija jutrom bude na “Jutru”, ili vode kroz popodne u emisiji “Beograde, dobar dan”, ili kada je njena emisija (koje više nema, ali koja nam je ostala u pamćenju) “Još uvek budni”, bila poslednje što gledamo pred spavanje. Ivon Jafali je jedna od retkih novinarki, autorki i TV voditeljki koja je postala simbol Beograda, ali i simbol RTV Studio B, na kome je već toliko dugo da godine i ne broji. Kaže “golema je to cifra”.
Uvek odlično pripremljena za svakog gosta koji se i te kako smenjuju u Jutarnjem programu TV Studio B, ova šarmantna i nasmejana dama uživa u svemu što radi i raduje se svemu što joj život donosi. Obožava vreme da provodi u beogradskim restoranima, proputovala je gotovo ceo svet, ali voli da “skokne” i na neko lepo mesto u Srbiji, kojih, kaže Ivon, ima zaista mnogo.
Tako je sa radošću i bez kalkulisanja odgovarala i naša Leksikon pitanja. Ivon sa smeškom otkriva za Premium Srbiju koji su to restorani u koje voli da svrati, da li više voli vino, rakiju ili pivo, gde voli da otputuje, na koje tlo Srbije bi volela da stane, a još nije…
* Koji restoran u Srbiji Vam je zasad jedno od najboljih gastro-iskustava?
– Različiti su restorani u koje volim da odlazim. Čovek sam koji voli da jede u restoranima, od ovih baš tradicionalnih, poput “Čubure”, koja se nalazi u mom kraju, do nekih kao što je “Le Teniza”, koja mi je bila blizu posla, ima divnu baštu i u kojoj možete da probate neke nove đakonije, kombinaciju nekih novih ukusa. Lepo iskustvo mi je hrana u “Baba Rogi”. To je još jedan od, hajde da kažemo, relativno novih restorana u Beogradu. “Maska” je takođe super mesto da se popije piće i da se sedi. Mnogo je lepo. A ono što je za mene utemeljeno dobro je sigurno “Šaran”. Baš volim da sedim po kafanama, i mogla bih dugo da ih nabrajam, ali eto, neka bude ovih pet sada.
Ova šarmantna i nasmejana dama uživa u svemu što radi i bez kalkulacija se raduje svemu što joj život donosi, uživa u poslu, restoranima, vinima, putovanjima
* Skuvate li i Vi nekada nešto od naših jela?
– Više sam zbog posla kojim se bavim, za neke brze varijante. A sa svojim iskustvom godinu dana života u Italiji, bolje vladam tom kuhinjom. A to je u kategoriji nečeg što može brzo da se zgotovi. Već kada se spremaju ozbiljnije stvari, poput mesa, ribe i nečeg sličnog, e onda je moj suprug zadužen za tu opciju. U njegovom pravcu ide prednost, u svakom slučaju. Ja sam brzo-brzinski tip i u kuhinji, naravno mora da bude sve ukusno. A i inače sam zaljubljenik u italijansku kuhinju, pa nema šta ne volim.
* Da li ste vino, rakija ili pivo tip? I zašto?
– Pivo tip nisam nikad bila, čak i kad je to bilo popularno, i kad su se nekako pili samo vino i pivo, na primer, na “Akademiji”, kad smo mi nešto kao mladi počeli da izlazimo. Ali sam zato i rakija i vino tip. Vino sam volela i u mlađem periodu, možda je to piće jedno od prvih mojih iskustava, zapravo ne, prvo sam vodku pila. Šalu na stranu, vino je nešto u čemu zaista mogu da uživam i volim da ono što kažu, saznajem o njemu puno, da upoznajem nova vina… Više sam tip za crna, odnosno crvena vina, kako se to pravilno kaže, a opet sam, bukvalno posle 40. godine počela da pijem rakiju i da je otkrivam. Tako da ostajem tip i vino i rakija. Dunjevača.
* Voćka u rakiji koju najviše volite je šljiva, kruška, jabuka, dunja, kajsija… Ili nešto sasvim drugačije?
– Šljiva. Uvek šljiva. Dedina. Mada imamo jednu omiljenu, koju kao ekipno pijemo, i domaća je proizvodnja uvek. Od mog drugara tata proizvodi domaću rakiju, jabukovaču u malim količinama. To mi je isto nešto zanimljivo. Kad se spremi kako treba, rakija bude vrhunska.
Oko venčanja se ni malo nije “stresirala”, htela je da svadba liči na nju, pa je u dogovoru sa suprugom, napravila dobru žurku i bila potpuno “kul”
* Spadate li u tipove koji oči ne mogu da otvore bez jutarnje kafe? Koju kafu volite da popijete preko dana i preterate li nekad u broju šoljica?
– Nisam neki kafopija, što je čudno za našu profesiju, i više sam tip nekakvih krem kafa, koje su maltene više bela kafa nego kafa. Postoji jedan trenutak u toku dana kad suprug i ja sednemo na terasu i popijemo kafu. A mislim da moj muž, jer jedan deo njegove porodice potiče sa juga, pravi najbolju kafu na svetu, i to baš tu našu domaću, tursku, kako se to već kaže. Ali stvarno sam primetila da to malo zrno ljubavi promeni ukus kafe u potpunosti. Tako da realno tu crnu kafu popijem jednu u toku dana i to mi sasvim prija. Ovako, kad ja spremam i pijem kafe, uglavnom su uz neko mleko. Late je jedna od mojih omiljenih kafa. Eto.
* Mesto u našoj zemlji koje biste baš voleli da obiđete, i zašto?
– Ne znam više ni gde nisam bila. Ustvari da, evo na primer, čitavo Kosovo i Metohija, to nisam obišla. Eto to bih volela da vidim. I kulturološki, ali kažu i da je divna i priroda. Kad govorimo o Srbiji, šta nisam videla, a volela bih da budem na tom tlu, eto to je Kosovo i Metohija.
* Noćni život Beograda obožavate, ne poznajete, iskusite ga s vremena na vreme? Inspirišu li Vas klaberi da i Vi nekad plešete do jutra i u koje gradske klubove onda odlazite?
– Klaberka stara. Bila nekad. Ali više nisam, tako ide s godinama. I dalje volim da izađem na takva mesta, ali evo baš pre neki dan mi na moju opasku kako bih plesala, drugarica kaže kao da nismo malo prematore? Čudan mi je taj stav, jer na svim putovanjima zaista vidim da se ljudi mnogo dobro zabavljaju i posle 40. godine, ali bez sve šale to kažem. U Amsterdamu sam konkretno bila u klubu gde ljudi završe svoju radnu nedelju i super se zabave. Tako da i dalje podržavam klabing, doduše sada više volim kad mi puštamo neku dobru muziku na jako lepom splavu, brodiću na Savi, kod jednog našeg drugara. Skupimo se, tako neka fank, soul ekipa i zaplešemo bez problema. Tako da što se tiče klubova nisam nešto ni upućena u novootvorene, ove sad što su mladima popularni, niti se mnogo mešam u iste, ali u svom tom malom krugu ljudi volim da čujem i dobru muziku, ali da zaplešemo, zašto da ne ?!
* Srbija je ponosna na svoju tradicionalnu kuhinju. Šta biste izdvojili sa te trpeze i zašto?
– Mamina sva jela obožavam, njena kuhinja uvek! U suštini sam tip onog pravog nedeljnog ručka, supa, meso, krompir, salata i, naravno, bez slatkiša ništa. Tako da baš poštujem taj nedeljni ručak i to kada se svi okupimo. Volim sarmu, punjene paprike, ali malo specifične, više ove koje stižu sa juga, i moram priznati da nekako kako sam starija, sve više uživam u hrani. Od tih tradicionalnih jela uvek biram kajmak, jer je sa naših prostora i ni na jednom od svih mogućih putešestvija nisam mogla nigde drugde da ga probam. A volim, bogami i kada se zavrti prasence. To više volim da jedem van Beograda. Ima jedno divno mesto pored Aranđelovca, restoran “Stari hrast” gde bukvalno odemo iz Beograda samo zbog te prasetine.
* Najčudnije jelo koje ste probali?
– E pa nisam nešto mnogo eksperimentisala sa hranom, iako sam proputovala čitav svet. Uvek ću se truditi da na tom mestu gde sam jedem lokalnu hranu, tako da nisam nešto jela te ludosti kao što su, na primer, mozak od majmuna, zmije, čak ni žablje batake nisam probala. U Meksiku sam jela šrimp zato što tamo bukvalno izlaze iz okeana i sveži su. Trudim se da na tom prostoru gde sam, to i jedem.
Imala je samo sedam godina kada su je pozvali da snima prvu TV emisiju, tada je prvi put stala pred kamere, sjajno se zabavila, što i danas sa istom energijom radi
* Sa voljenom osobom najviše uživam kada: otvaramo bocu dobrog vina, popijemo kvalitetno pivo, degustimo neku novu rakijicu?
– Pa mi smo to, boca dobrog vina, često umemo sebi da je priuštimo nas dvoje sami i da na taj način obeležimo neke značajnije praznike. Pa onda neka bude to – dobro vino, jer suprug Vlada nije nešto rakija tip, ali kad jeste, onda je to stara, dedina rakija.
* Koje vino Vas je “oborilo s nogu”?
– Uh, probala sam ih silnih, ali ne mogu sad da se setim, možda neki kaberne, neka bude, jer je oporo, slatkasta vina ne volim. Dugo mi je bio favorit i onaj prvi “Radovanović”, koji je kad pričamo o domaćim vinima bio sjajan. Ali, ima ih stvarno mnogo.
* Pivo koje volite da naručite u pivnici je – svetlo, tamno, točeno, bez alkohola, citrusnih nota, voćnog ukusa? Vrsta piva koja Vam najbolje “leži” je…?
– Znam da postoje mesta gde se zaista uživa u pivima, ali od piva mi se samo spava, ništa više. Jedino pivo koje bih baš mogla da izdvojim, koje me asocira na mladost ili u Beogradu ili na Adi Bojani, to je Corona, koje je onako lajt, osvežavajuće tokom leta, i uglavnom se pije sa tekilom. Eto, to su te citrusne note i jedino pivo koje još mogu nekad leti da je popijem.
* Putovanje po Srbiji koje nikad nećete zaboraviti, i zašto?
– Volim da putujem, evo sad poslednje putovanje nam je baš bilo u Vrnjačku Banju, gde smo proveli deo odmora. Fruška gora je mesto koje obožavam. Volim uopšte pokret, kažu mi: “E, krećemo popodne”, i krenuli smo. Takođe aranđelovački deo Srbije mi je veoma lep. Šumadiju stvarno volim. Višegrad i taj deo je takođe nešto što me fascinira. Vuče više ka Bosni, pa smo se mi iz Bosne vraćali i taj put je bio božanstven, ali to su moji drugari znali kuda da putujemo. I još jedno od sjajnih iskustava zapravo je Tara, to nikad neću zaboraviti. Bukvalno su mi u kampu namestili da mogu da spavam u jednoj steni, koja je vrlo visoko, a ispod da se čuje kako huči Tara. To mi je bilo specifično, bukvalno filmski. Ali, evo nedavno mi je bio gost neki planinar, pričao o putovanjima, planinama… Ja nikad čula da postoje ta mesta, a fotografije božanstvene. Netaknuta priroda. Trebalo bi više da koristimo taj potencijal. Nevezano od kovida. Malo da se otvorimo, da umemo da ponudimo to što imamo, jer bi stranci “otkinuli” kad bi videli šta sve ima u Srbiji. Kao što sam ja “otkinula” na slovenačke terme, a ovde i ne znam za neke. A nije da nemamo banje s potencijalom, međutim još nisu “skockane”. Trebalo bi malo da se radi na sređivanju i promovisanju svih tih lepota.
* Preporučite našim čitaocima hotel ili omiljeni spa centar u Srbiji u kojem ste ostali bez teksta?
– Pa bez teksta sad, to je uslovno rečeno, ali mi je Vrdnik bio jako prijatno iskustvo. Sve mi na Fruškoj gori odgovara. I ta nadmorska visina i bukvalno sve. I Vrnjačka Banja je jedna od mojih omiljenih destinacija. Sticajem okolnosti, tamo smo nešto od malena, pa imam i dosta prijatelja, pa smo svi zajedno… Išli smo na Goč, pravili čitav krug oko jezera. Ljudi moji, kakva je tu priroda! Predivno je! To može da se razvija i dalje, ali sam uvek za varijantu očuvanja prirode. U redu su hoteli, ali sve to može da se ušuška, da se napravi prava mera, nekako mi se ne sviđa kad se to modernizuje, muka mi je i u Beogradu od višespratnica, a vidim da na nekim mestima to počinje da biva popularno i kada je Srbija u pitanju. Previše urbanizuju neke planine. Moramo da čuvamo prirodu.
* Da li izbor venčanice zauzima ubedljivo mesto broj 1 po prioritetima svega potrebnog za organizaciju venčanja? Kakva je bila Vaša haljina za pamćenje – klasična ili moderna, svedena ili sa “gomilom” detalja, sa velom ili bez njega?
– Ja sam tu bila skroz kul. Htela sam da napravim da svima bude tako. Pitala me baš koleginica kakav je protokol na svadbi, kažem joj: “Protokola nema”. Zato što sam nekako htela da ta svadba liči na mene, naravno u dogovoru sa svojim suprugom, nas dvoje smo hteli da napravimo dobar parti. I uspeli smo. I nije bilo nikakvih stresnih situacija. Nekako smo uživali, a ja sam se baš poigrala s time. I venčanicu sam uzela “na jedan”, što bi se reklo. Otprilike sam znala da hoću neku jednostavnost, dobro ustručenu belu haljinu. Posle sam se čak nešto i presvlačila, vratila u neko odelo malo kasnije i super se provela na sopstvenoj svadbi.
* Koliko su Vam bili važni izbor muzike, fotografa, dekoracije i prostora u kome će se održati Vaše venčanje?
– Imali smo jedan jedini topao dan tog maja meseca, to je bio taj 8. maj, bili smo prvo u bašti, pa posle unutra, ali je postojala mogućnost da gosti budu gde god žele. Imali smo di-džeja na početku, onda super ekipu koja je svirala, uz neke koktele… Ma, odlično smo se proveli. Samo relaksirano, samo bez panike. U tome nam je mnogo pomogla „Arkadia“, koja je profi organizacijom učinila da ja ni o čemu ne razmišljam. I fotografije su nam sjajne sa svadbe i hoću to da napomenem. Maja Medić, inače fotograf “Kinoteke”, nam je radila gotovo dokumentarne fotografije. Maja je sve beležila maltene u pokretu, nije bilo ono klasično sedneš, slikaš se i to je to. Zabeležen je svaki trenutak i prezadovoljni smo.
