SMILJANA POPOV, NOVINARKA, AUTORKA, VODITELJKA
Obožavam Srbiju
bez baldahina i vrtoglavih štikli
Sa njom nećete samo upoznati “Beograd za početnike”, kako joj se zove autorska emisija u kojoj nas vodi kroz divne ulice, lagume, reke i istoriju srpske prestonice godinama već šarmantna Smiljana Popov. Sa njom ćete otići u istoriju čega god se taknete, bila to “obična” crna kafa, kafane u kojima voli da sedi, “pivo sa ukusom piva” koje voli da popije ili neko fantastično mesto u Srbiji koje je posetila ili bi volela da ga obiđe. Kod nje ništa nije crno – belo, i nijedan odgovor nije samo puki odgovor, tek da bi vas, što bi rekli klinci, “otkačila”. Ne, ona uživa u svemu, baš kao što srcem propagira biciklizam, baš kao što na njoj haljina na tufne nekih “ludih” boja, uz baletanke još “luđih” dezena, dobijaju na raskoši, tako i obično dvorište neke kafane u srcu Šumadije, uz nju (i za nju) poprima poseban šarm. Ona vozi bicikl, vesla, igra tango strastveno (a kako drugačije), udomljava kućne ljubimce, vodi računa o svom dvorištu i celoj Planeti… Najkraće, veruje da će ljubav, lep odnos i lepa reč pobediti sve!
O svim čarima Srbije kroz koje smo “sproveli” popularnu voditeljku, koju svi od srca zovu Smi, i mi smo naučili dosta toga. O nečemu smo već pisali, o nečemu ćemo tek, ali smo dok smo razgovarali sa Smiljanom shvatili koliko ona ljubavi ima za sve što radi. Mnogo toga od nje može da se nauči, zato Vam od srca preporučujemo da pročitate njene odgovore na Premium leksikon pitanja do kraja i da njenu emisiju “Beograd za početnike” nikako ne propuštate!
* Šta Vam ovih dana zaokuplja pažnju?
– Ovih užarenih, tropskih beogradskih dana spremam nove tribine “Beograd za početnike”, i to napokon uživo, sa publikom, posle predugog online života usled korone, u “Galeriji 73” na Banovom brdu i Centru za kulturu Grocka. Neke nove, intrigantne istorijske i arheološke poslastice kuvam u svojoj radionici. Pišem, preslušavam materijal i spremam se da uđem sa novim emisijama “Beograd za početnike” u montažu, i to za specijalno, letnje izdanje. Upravo sam se vratila sa službenog putovanja po Trebinju i Herceg Novom, gde sam snimala putopise, te gledaocima spremam “Trebinje za početnike” i “Herceg Novi za početnike”, svašta sam zanimljivo posetila i otkrila. Veslam sa svojim sportskim klubom “No Fat No Stress” i iz kajaka patroliram i njuškam za novim pričama “Beorad za početnike”, a vodim i kulturno-istorijske kajak ture oko “Velikog ratnog ostrva” sa njima. Radujem i negujem i telo i duh plemenitim stvarima, ljudima, pričama, mestima i iskustvima. To je jedini beg u zdrav razum u ovom ludom, nadrealnom vremenu koje živimo.
Smiljana kaže da je možda predestinirana za kafanu, jer je njena mama upravo iz kafane Mala astronomija otišla u bolnicu da je rodi
* Koji restoran u Srbiji Vam je za sad jedno od najboljih gastro-iskustava; koji Vas je prijatno iznenadio, a u koji volite redovno da svratite na ručak ili večeru?
– Mezestoran Dvorište je baš gastro-iskustvo-po sebi. Bez preterivanja. Doživljaj. To je restoran koji i najnevernije gastro-Tome pretvara u Džejmije Olivere, samo treba da počnete da isprobavate svu tu neodoljivu, maštovitu, a nepretencioznu kuhinju: Krita, Andaluzije, Bliskog istoka i Jadrana. Dakle – Mediteran u sred beogradske džungle na asfaltu, u jednom ušuškanom dvorištu. Bila sam i kuma na venčanju najbolje drugarice u tom restoranu (mladoženja kuvar je od svih beogradskih restorana izabrao baš taj za svoje venčanje(!), šta više reći?) i zamislite kad se svadba pretvorila u gastro-svetkovinu, gde su se svi gosti zbližili i povezali preko hrane, koliko smo bili zadivljeni, radoznali i probuđeni za nas do tada neviđenim spojevima ukusa…Kad doživite koliko, na primer, patlidžan može da bude uzbudljiv!
Restoran Vinogradi u Grockoj je posebna priča – o njemu sam snimila čak i dve emisije “Beograd za početnike”, pa vi vidite koliko je glamurozne istorije za njega vezano. Restoran, a muzej. Svedoči bogata arhiva Muzeja istorije Jugoslavije, jer ovo je bilo protokolarno mesto i nezvanična rezidencija Josipa Broza, gde je na gratinirane palačinke i smederevska vina dovodio i Sofiju Loren, i Džimija Kartera, i Nesvrstane posle prve konferencije u Beogradu, i američke astronaute posle stupanja na Mesec. Priča kaže da je Nil Armstrong tada izjavio da je pogled sa Aginog brda, tog Čarobnog Brega gde se čuveni restoran nalazio (i nalazi i danas) “lepši no pogled sa Meseca”. Slovio je to za jedan od najlepših pogleda Jugoslavije, gde je naš čuveni fizičar i nekadašnji upravnik Instituta za nuklearne nauke “Vinča”, Pavle Savić, izmerio idealno magnetno polje. A na tom su mestu još pre 7.000 godina živeli prvi urbani ljudi Evrope, drevni Vinčanci, posle njih Rimljani, Sloveni, Turci – svedoče arheološka istraživanja, te je ovo zaštićeno kulturno dobro. Tamo često odlazim posle svojih tribina “Beograd za početnike” koje radim u drevnoj, božanstvenoj Rančićevoj kući (s kraja 18 veka) u Grockoj. U čardi Mika Alas, u Starom Slankamenu, jela sam najukusniju ribu u Srbiji. Karađorđev vajat u Orašcu je moje omiljeno otkriće, tamo obožavam da pobegnem iz beogradske betonske džungle. Leti, kao da ste se našli u dedinom seoskom domaćinstvu u sred Šumadije, pod starom šljivom, dok oko vas pasu stada ovaca po okolnim brežuljcima. Ambijent je izmišljen za nekog srpskog Bertolučija. Zimi sedite kraj ognjišta, dok pucketa vatra, a Karađorđe kao da je izašao, i sad će da se vrati. Takav je štimung. Obožavam tu kafanu. Restoran New Reset na Dorćolu je meni najslađe skriveno mesto u sred grada – kako zbog neodoljive francuske kuhinje i šansona, ušuškane bašte koja kao da je izašla iz nekog filma Vudija Alena, tako i zbog predivnih domaćina… Kao neki nenašminkani Pariz-Njujork u sred Beograda. Restoran Široka staza je moje omiljeno “hidden place” u Zemunu, na Dunavu. Sve u svemu, obožavam skrivena, nepretenciozna mesta koja pričaju priče! Restoran koji je moje rezidencijalno, protokolarno mesto za porodična slavlja, skupove i svakodnevne večere je restoran Pink, u kraju. Restoran koji postoji od 1992, moliću lepo. I vazda je pun. To dovoljno govori! Tu sam kao klinka sa drugaricama bežala sa časova u 8. razredu, gde smo prevrtale šolje od kafe. Tada je bio picerija. Danas je ta kafana moja druga kuća, kako kaže naš narod, i jedan je od popularnijih beogradskih restorana konstantno. Voljen zbog svoje nepretencioznosti i familijarnosti. I dobre hrane, razume se.
Volim kafane. Mama je otišla da me rodi iz nekadašnje kafane Mala astronomija. Pravac porodilište. Možda sam predestinirana za kafanizam. I kafanologija, odnosno “nauka o kafanama” me posebno zabavlja. Naša je istorija neraskidiva od kafane. Ne zaboravimo da je pod turskim uticajem sav život bio međ’ četiri zida, a “jedini izraz našega javnoga života bile su kafane”, čitam kod Branislava Nušića.
Zahvaljujući kafi, to jest kafanama, Srbi su čitali prve novine. Kako je bilo malo pismenih – jedan je čitao, a cela kafana slušala. Tu su padale vlade i rađale se države. Čak je i Svetoandrejskaskupština 1858. godine održana u kafani, kada je doneta odluka da se Miloš Obrenović po drugi put vrati na vlast u Srbiji.
Suma sumarum, u kafani je počinjao sav društveni, kulturni, politički – Život. Prva sijalica, prvi telefon, prvi bioskop, opera – sve je to kod nas počelo u – kafani. Naime, prvi zabeleženi srpski javni bal održan je u jednoj zemunskoj kafani 1827. Prva pozorišna predstava odigrana je u gostionici Kod engleske kraljice 1868, prva sijalica zasijala je u Proleću (potom Hamburgu ) u Masarikovoj ulici 1880. godine. Prvi telefonski razgovor obavljen je 1883. godine iz kafane Tri lista duvana. Prvi bioskop otvoren je u kafani 1896, a 1908. i prva opera – opet u kafani.
U njenom voku, tiganju, šerpi, rerni… mešaju se palestinska, libanska hrana, odnosno bliskoistočna, ali i azijska, kineska, tajlandska, koje obožava
* Srbija je ponosna na svoju tradicionalnu kuhinju. Šta biste izdvojili sa te trpeze i zašto? Skuvate li i Vi nekada nešto od naših jela na koja smo toliko ponosni?
– Kajmak i cicvara su jedina srpska autohtona, “endemska”, tradicionalna jela. Jeste li to znali? Sve ostalo smo kroz vekove mešanja sa velikim imperijama i carstvima od njih preuzeli, asimilovali, prihvatili. I danas to jesu naša tradicionalna jela. Ali nisu izvorno srpska, ako ćemo da budemo precizni. Na ovoj raskrsnici Istoka i Zapada, Osmanskog i Austro-ugarskog carstva gde smo živeli, ratovali, borili se za slobodu, i kuhinje su nam vrlo živopisne, i pune raznoraznih uticaja. Ja sam s jedne strane potomkinja Srba iz Austrougarske, i obožavam tu vojvođansku, “madžarsku” kuhinju: krompir u čakšire, paprikaš, bećarac (sataraš), cepane višnje za salatu, testo s makom ili “nasuvo” s makom kako Lale kažu ili ”nasuvo” sa sirom…Turoš lepinja – vojvođanska lepinja sa kajmakom. Ranije se hleb mesio jedanput nedeljno u velikom koritu i tada bi žene otkidale parče tog testa i pekle ovakvu lepinju, tanak sloj testa preliven sa dosta jaja i kajmaka. Gomboce – knedle od krompira sa pekmezom, umesto šljiva. S druge strane, ono orijentalno, južnjačko, balkansko vri u meni te obožavam podvarak, đuveč, pilav…Volim da kuvam ta “naša” tradicionalna jela i u njih intuitivno dodajem, izmišljam neke nove spojeve, u zavisnosti od toga šta imam u kući. Obožavam palestinsku, libansku hranu, odnosno bliskoistočnu, ali i azijsku, kinesku, tajlandsku, te se sve to meša u mom voku, tiganju, šerpi, rerni…
* Najčudnije jelo koje ste probali?
– Volim svašta da probam i da jedem lokalno gde god da putujem. Možda su “najčudniji” usoljeni skakavci i bube koje Amerikanci grickaju uz pivo, dakle neki njihov snacks. Ali je više bilo čudnovato jer ste naučeni da je “čudno i gadno jesti bube”, no što je sam ukus takav. Uz pivo idu sjajno. Zaista.
* Da li ste vino, rakija ili pivo tip? I zašto?
– U mom slučaju, vino dolazi s godinama. Čitav svoj odrasli život sam pivopija. Volim pivo. Pivo je rođeno za leto. Vrelinu. Još je hranljivo vitaminom B. Zdravo. Pa drevni Vinčanci su još pre 7.000 godina spravljali neku vrstu piva, dokazuju bio-arheološka istraživanja. Mnogo kasnije Egipćani. Volim i dobre rakije, a s godinama sve više postajem poklonica vina – rozea i belog. Sa dve kocke leda, neka vrsta dalmatinske bevande. Prosto počinjem sve više da uživam u ukusu vina. Upravo sam se vratila sa službenog puta iz Trebinja, gde sam obilazila njihove najpoznatije vinarije. Hercegovačka vina su sjajna. Žilavka posebno, hercegovačka “endemska vrsta”, opstala tako žilavo uprkos kršu i surovim uslovima u kojima živi.
Voli pivo “sa ukusom piva”, rakiju od kajsije, “kajsijare”, kako je zovu u vojvođanskoj ravnici čiji je potomak, vinu se, sa Nomad Shiraz-om, “vratila” tek prošle godine
* Sa voljenom osobom najviše uživam kada: otvaram bocu dobrog vina, popijemo kvalitetno pivo, degustimo neku novu rakijicu?
– Zavisi od prilike, doba dana, mesta… Ili čime već “raspolažemo”.
* Koje vino Vas je “oborilo s nogu”?
– Kao tinejdžerka sam se prvi put napila od crnog vina, i od tog prvog životnog mamurluka zamrzela sam crno vino. Ono je bilo “zabranjeno grožđe” za mene decenijama. Dok prošlog leta u čarobnoj vinariji Acumincum, u Starom Slankamenu, koja je otvorena u starom turskom kupatilu iz 16. veka, i koja je zaštićen spomenik kulture, moliću lepo, nisam probala njihov Nomad Shiraz, i zaljubila se. Kakav ukus. Kakvo vino. Kakva sočnost. Zamislila sam da su antički, grčki, olimpski bogovi pili u peharima nešto kao taj shiraz, da je to bio njihov nektar i ambrozija. I od tog shiraza crno vino za mene nije više tabu.
kafa dnevno su pili Balzak i Volter, priča Smiljana pasionirani obožavalac ovog napitka
nastala je njena emisija “Beograd za početnike”, prava mera primenjene književnosti
* Voćka u rakiji koju najviše volite je šljiva, kruška, jabuka, dunja, kajsija… Ili nešto sasvim drugačije?
– Vojvođanske sam ravnice potomak, tamo su domaće rakije mahom od kajsije, takozvane kajsijare, i što sam starija, ti me koreni sve više prožimaju i zovu. I kroz ukuse i mirise I melose. Pa i rakije.
* Pivo koje volite da naručite u pivnici je – svetlo, tamno, točeno, bez alkohola, citrusnih nota, voćnog ukusa? Vrsta piva koja Vam najbolje “leži” je…?
– Lager pivo je “moja šolja čaja”, što se kaže. Ne volim craft piva, koja su danas tako popularna i u ekspanziji, ne volim citrusne note, voćne ukuse. Ne volim ni crna piva. Volim pivo sa ukusom piva, kako reče genijalni slogan jedne domaće kampanje. Od “domaćih” piva volim banjalučki Nektar. Odlično pivo. A onda kad sam još čula istorijat ovog piva – “kupilo” me je još više. Tradicija mu seže još u 1873. kada su monasi Trapisti u malom selu kraj Banjaluke, osnovali samostan, u njemu otvorili pivaru, i počeli da prave ovo pivo i čuveni trapist sir. Volim Badvajzer pivo. To je pivo sa ukusom piva.
Sirova kafa, objašnjava šarmantna Smi, sadrži jedan od najmoćnijih antioksidanasa – hlorogensku kiselinu, te ne čudi što je, kaže, hiperproduktivna ujutru
* Spadate li u tipove koji oči ne mogu da otvore bez jutarnje kafe? Koju kafu volite da popijete preko dana i preterate li nekad u broju šoljica?
– Pasionirana sam obožavateljka takozvane turske, domaće, tradicionalne kafe. Za mene tako miriše jutro, početak svakog mog dana. Taj jaki miris domaće kafe koji mi prvo ispuni nozdrve je uslovni refleks za dizanje mog sistema u pogon. Pijem i espreso, i nes, ali moje najpotentnije i najdraže gorivo je “turska kafa”. Omiljena mi je Green active Doncafe – zahvaljujući prirodnom ekstraktu sirove kafe obogaćena je antioksidansima (!). Ne znam jeste li znali da sirova kafa sadrži jedan od najmoćnijih antioksidanasa – hlorogensku kiselinu, te ne čudi što sam hiperproduktivna ujutru. I ne čudi što je onda baš ova kafa zvanična kafa Olimpijskog tima Srbije. Dakle, naši najbolji sportisti, baš zbog moćnih antioksidanasa počinju svoja zdrava jutra sa Green active Doncafe. Počela sam da isprobavam i istražujem takozvane tradicionalne kafe, sa najegzotičnijih, a kafom najplodnijih kutaka planete. I kad sam po našim prodavnicama počela da pronalazim te “single origin” kafe iz Ugande, Hondurasa, Brazila ili Kolumbije, moji kućni kafe-rituali dobili su dozu ekskluzivnosti i egzotičnosti. Imam priliku da kod kuće skuvam najautentičnije i najbolje belosvetske kafe. Naime, Donacafé je prvi kod nas uveo Single Origin kafu – to je oznaka koja svedoči da svaka potiče iz jedinstvenog okruženja, iz jedne zemlje, regije ili sa jedne plantaže. Moj favorit je Single Origin Brazil, jer je slatka i ima aromu meda, oraha i čokolade. Kao kupac i konzument, cenim proizvode čije su kompanije eko i socijalno osvešćene i angažovane. Otuda mi je favorit i Single Origin Honduras, jer je proizvedena kao deo programa kroz koji se pruža podrška ženskom preduzetništvu u Hondurasu – ulaganjem u plantaže kafe kojima upravljaju žene. Cenim, podržavam, i zato pijem tu kafu! Toliko volim kafu da je pijem tokom celog dana: kad se budim, pre doručka, posle doručka, dok radim, pišem – ima neka tajna veza između pisaca, novinara i kafe. Priča kaže da su Balzak i Volter pili po 50 kafa dnevno. Ja nisam blizu tom broju, ali pijem kafu i uveče, i pre spavanja 🙂
* Putovanje po Srbiji koje nikad nećete zaboraviti, i zašto?
– Kajakarenje sa kolegama kanjonom Uvca nikad neću zaboraviti. Volim aktivni odmor, volim da doživim nešto/svašta na putovanju. Uspomene mi ne stvaraju skupi i luksuzni hoteli, komforan smeštaj, već ljudi, mesta, doživljaji. Zaljubila sam se u kajak na ovom putovanju. Doživela sam grad koji počinje da pada po nama, na sred kanjona u čamcu. Veslajući smo ulazili u pećine s vode, kuvali kafu u pećinama na rešou, spremali ručak na rešou na plin po pešterskim vrletima. Posebna avantura čitavo putovanje. Takođe, jednog leta sam sa svojim prijateljima sa tanga napravila turu Manasija, Resavska Pećina, Krupajsko vrelo – gde sam jela najbolju pastrmku u Srbiji, koja se uzgaja u ribnjaku vrela. A kafana je zapravo domaćinstvo porodice koja živi tik do čarobnog Krupajskog vrela. I dok smo tu jeli, ugledamo plakat – “Mudijada” , svetsko prvenstvo u spravljanju belih bubrega. Počnemo radoznalo da se smejemo, da bi shvatili da festival počinje za sat, nedaleko odatle, u selu Lunjevica. Dogovor odmah padne da se to ne sme propustiti, i nas 15-oro, u četiri automobila završimo u “srpskom Teksasu” zavaljeni po balama sena, uz srpski melos, uživo, na jedinom svetskom prvenstvu u kuvanju belih bubrega. Probali smo ih u gulašu, na roštilju, sa čokoladom, karijem, pirinčom… S obzirom da smo svi plesači, zaigrali smo moravac sitno, znalački, te postali momentalno atrakcija… Tad smo se dogovorili da na “Mudijadu” moramo ponovo otići – 30. avgusta. Ti lokalni gastrofestivali po Srbiji su nešto najautentičnije, najsočnije što možete doživeti, bez turističke “prerade”, aditiva i konzervanasa..
* Mesto u našoj zemlji koje biste baš voleli da obiđete, i zašto?
– Privlači me Divlji Istok Srbije, vlaški krajevi, njihova sela i običaji, koji opstaju i danas. U 21. veku. Vlaška magija. Folklor. Muzika. Kuhinja. Tamo bih volela da prošpartam i osobeno pronjuškam.
* Preporučite našim čitaocima hotel ili omiljeni spa centar u Srbiji u kojem ste ostali bez teksta?
– Obožavam dane u bade mantilu, u spa centrima. Slovenci tu uspostavljaju kriterijume. Terme Olimija su posebno banjsko/spa/sauna iskustvo i doživljaj. Toplo preporučujem. Moram priznati da u Srbiji spa centre nisam mnogo obilazila, posebno ne one luksuznije. Ne fascinira me luksuz-po-sebi.
* Noćni život Beograda obožavate, ne poznajete, iskusite ga s vremena na vreme? Inspirišu li Vas klaberi da i Vi nekad plešete do jutra i u koje gradske klubove onda odlazite?
– S vremena na vreme noćni život može biti uzbudljiv i dragocen. Ali samo s vremena na vreme. Kad se ne planira, ne juri, ne zakazuje, kad se dogodi. Za mene je noćni život Beograda mnogo zabavniji i sadržajniji leti po beogradskim parkovima, nego splavovima i klubovima. Volim koncerte, poneke festivale, sve u svemu mesta koja nisu izvikana, preposećena, “in”… Zime sam volela da proplešem duboko u noć u Strogom Centru na Dorćolu. Super klub gde sam se osećala kao da sam otišla na privatnu žurku, ko nekad. Korona je sve omela. No vratiće se rode. Volim zalaske sunca i noći na Kalemegdanu, u onom najdivnijem beogradskom kafeu Pobednik u koji odlazim decenijama. To je Beograd koji volim. Bez baldahina, separea, silikona, turiranja motora, vrtoglavih štikli…
