IZABERITE DEO TEME ZA ČITANJE
ANA MARIA ROSSI, REDITELJKA
Ajvar
i druga srpska posla
Sa prvim dugometražnim igranim filmom, rediteljka Ana Marija Rosi je sve “oborila s nogu”. Bila joj je draga svaka suza publike koja je žedno išla u bioskope da gleda upravo njeno ostvarenje, sa Natašom Ninković i Sergejem Trifunovićem u glavnim ulogama. Ali, nije ona srećna kad neko drugi plače, već zbog “žica” koju je tražila da njome dotakne najdublju i najtananiju emociju u svakom od nas. I našla ju je. Njen film Ajvar, za koji je scenario pisala sa Majom Todorović, pokupio je 2019. godine, kada se pojavio, 20-ak nagrada na festivalima širom Srbije: na Paliću, u Nišu, Vrnjačkoj Banji, Mladenovcu, Leskovcu, Smederevu, ali i van granica naše zemlje – u Herceg Novom, Americi, Australiji…
U julu ove godine na Filmskom festivalu u Sopotu – SOFEST, Ajvar je dobio nagradu GRAND PRIX festivala za najbolji film, u Vrnjačkoj Banji na Festivalu filmskog scenarija, nagrađen je za najbolji scenario. A žiri 26. Festivala evropskog filma Palić je specijalno proznanje dodelio rediteljki Ani Mariji Rosi. Priznanja su stizala, a ona nije stala, nije se uljuljkala, već ide dalje.
I sad smo je “uhvatili” između dva kadra snimanja serije Tajne vinove loze, čija se druga sezona uveliko snima, a čiju je prvu sezonu režirala prošle godine. Naša sagovornica je ljubazno pričala o njenim gastro iskustvima, restoranima u koje voli da svrati, putovanjima po Srbiji i priznala da, uprkos Ajvaru sa kojim je zablistala, ipak “ne voli da kuva, ne ume da kuva i ne kuva”, jer ne voli amaterizam, a kuhinji je upravo to – amater.
* Šta Vam ovih dana zaokuplja pažnju? Planovi za neki novi film ili samo želja da odete negde na odmor?
– O planovoma sam naučila da ne govorim javno, spadaju u ono najprivatnije i imaju tendenciju da, jednom javno izgovoreni, ostanu na nivou plana. Što se odmora tiče, prošle su mi sve ovogodišnje mogućnosti za letovanje, i ostala sam željna mora i sunca. Desilo se da poslednjih meseci dosta snimam, i prvi put u životu gledam gde bih mogla da letujem zimi.
* Koji restoran u Srbiji Vam je zasad jedno od najboljih gastro-iskustava; koji Vas je prijatno iznenadio, a u koji volite redovno da svratite na ručak ili večeru?
– Najčešće idem u Maderu. Njihova bašta je među najlepšim u centru grada, ljubazno osoblje i, što je najvažnije, odlična hrana čiji se kvalitet nikad nije srozao. Jedan od uobičajenih problema sa novootvorenim restoranima je što umeju da budu dobri na početku, ali ne umeju da održe kvalitet. Trajanje je vrednost u izumiranju, meni veoma važna. Madera je odavno traje kao ozbiljna institucija u ovom gradu, značajnija od mnogih koje poseduju pečat neke državne ustanove. U njoj se događa i jedna scena iz filma Ajvar. Mogla je da bude snimljena u bilo kom fensi restoranu. U mojoj režiji je mogla da bude snimljena samo u Maderi, i dosta sam se potrudila da mi dozvole da im uzurpiram prostor na nekoliko noći. Kafanu čine i ljudi koji u nju dolaze, ona predstavlja značajan deo u životima mnogih, u mom svakako. Da bih kafanu nazvala “mojom”, potreban je staž, onaj koji podrazumeva da znaju gde voliš da sediš, šta voliš da piješ, šta ne jedeš, šta da ti sačuvaju, kad rezervišeš sto ostave ti ga na ime bez prezimena, jer je to dovoljno.
Volim da isprobavam i sva nova mesta koja mi preporuče. Nekad se samo zapljunem, nekad memorišem šta im je dobro, pa ga se setim kad mi se to prijede. Moji omiljeni restorani su uglavnom na Vračaru, osim kad poželim suši, a kad je Srbija u pitanju, tražim pomoć prijatelja. Obično vam preporuče ljudi koji poznaju grad u koji idete. Ne spadam u velike ljubitelje roštilja, pa kad krenem južno, izbor mi se sužava. Novi Sad je, pored Beograda, grad sa fantastičnom kuhinjom. Ako bih bila iskrena prema sebi, nigde u Srbiji nisam tako dobro jela kao u Vojvodini.
* Srbija je ponosna na svoju tradicionalnu kuhinju. Šta biste,, pretpostavljam osim AJVARA izdvojili sa te trpeze i zašto? Skuvate li i Vi nekada nešto od naših jela na koja smo toliko ponosni?
– Ajmo odmah na onaj neprijatniji deo. Ne umem da kuvam, ne volim da kuvam i nikad ne kuvam. Slažem se sa onima koji misle da je kuvanje umetnost. Ja prezirem amatere, a u kuhinji se osećam kao jedan od njih. Volim dobru hranu, i jedem je tamo gde umeju da je spreme. Kad ne idem po kafanama, snalazim se, ali kad odem u restoran, očekujem više od onog da utolim glad. Ne spadam ni u najveće ljubitelje tradicionalne srpske kuhinje, ako izuzmemo domaći ajvar i kajmak. Čak ni srpske sireve, na koje smo toliko ponosni, ne bih menjala za francuski brie, plave sireve, camembert, italijanski asiago, mocarelu, pecorino… Omiljena kuhinja mi je mediteranska, i to italijanska, najviše. Umem da uživam i u bliskoistočnim i turskim mezetlucima, posebno volim japansku kuhinju, a da živim na moru, verovatno bih šest dana nedeljno jela svežu ribu i morske plodove. U srpskoj kuhinji volim domaće pogače i pite, gibanicu, domaće kiselo mleko. Volim knedle sa šljivama i rusku salatu moje majke. Volela sam pilav i rozen tortu koje je moja baba spremala. Sve ostalo može mimo mene… Kad odem na tradicionalnu srpsku zabavu, najnezahvalniji sam gost: ne jedem sarmu, punjenu papriku, prebranac, jagnjeće pečenje…
4. * Najčudnije jelo koje ste probali?
– Ne mogu da se setim nečeg što je bilo toliko čudno. Nisam nikad jela bube, zmije, pse i mačke, to bih upamtila. Znači, ništa čudnije od žaba, puževa, morskog ježa…
Hodajuća reklama za kafu
Na pitanje spada li u tipove koji oči ne mogu da otvore bez jutarnje kafe, Ana Maria “kao iz topa” odgovara:
– Spadam u hodajuće reklame za kafu. U one kojima mogu komotno da mere nivo krvi u kofeinu. Kad bih morala da se skinem s kafe, mislim da bi me smestili u neku zdravstvenu ustanovu. Ne znam tačno koliko kafa dnevno popijem, ali po svim poznatim kriterijumima to je previše. Najviše volim dobar espresso, ali pijem i domaću kafu, i nes. Neke bez ičega, neke sa mlekom. U dobrim pržionicama kafe, dok biram vrste za kupovinu, umem da ostanem dugo i da se drogiram mirisom. Nekad kafu prevarim sa čajem, ali ta veza se nije pokazala učinkovitom. I da ne zaboravim, samo u Italiji je espresso čista umetnost. Svi drugi su siromašni rođaci italijanskog espresa.
* Da li ste vino, rakija ili pivo tip? I zašto?
– Ja sam kafa i konjak tip, kad već detaljišemo. Pijem i druga pića, naravno, ali u konjaku, čini mi se, umem da uživam. Spadam, verovatno, u one koji umeju da piju. Piće mi nije neophodno, ali mogu da popijem. Znam svoju meru i već dugo ne prelazim tu granicu. Za alkohol mi je potrebno društvo, samo kafu mogu da pijem sama.
Rediteljka Ana Maria Rossi je svojim prvim dugometražnim igranim filmom – Ajvar, koji potpisuje i kao koscenarista, apsolutno “kupila” vrlo zahtevnu filmsku publiku
* Sa voljenom osobom najviše uživam kada: otvaramo bocu dobrog vina, popijemo kvalitetno pivo, degustimo neku novu rakijicu?
– Rano jutro na moru, hladna loza, slatke smokve, bonaca.
* Koje vino Vas je “oborilo s nogu”?
– Nikoje. Retko pijem vino, što me posebno zabavlja u ovom trenutku kad snimam drugu sezonu serije u kojoj se sve vrti oko vina.
Neke druge priče
Ana Marija Rosi jedna je od pet rediteljki iz bivše Jugoslavije koje su 2010. godine potpisale omnibus Neke druge priče, u kojem je 5 snažnih, mladih i pametnih žena, svaka kroz svoju priču, progovorilo o materinstvu i (ne)stvaranju novog života. O čuvenoj divi našeg glumišta je 2018. godine snimila dokumentarni film Svetlana Ceca Bojković – Gluma je kad se ne vidi, a trenutno se, u njenoj režiji, snima i druga sezona serije koja je “na prvu” osvojila srca srpskih TV gledalaca – Tajne vinove loze. Uskoro završava i dokumentarni film o glumcu Voji Brajoviću koji je snimala ovog leta.
* Voćka u rakiji koju najviše volite je šljiva, kruška, jabuka, dunja, kajsija… Ili nešto sasvim drugačije?
– Grožđe. Volim domaću lozu, ali i neke dobre travarice. Moj pokojni deda je u Crnoj Gori pekao lozu iz svog vinograda. Baba nam je tu lozu stavljala kao obloge kad se razbolimo. I dan danas kad se razbolim prvo pomislim na pileću supu i na dedinu lozu.
* Pivo koje volite da naručite u pivnici je – svetlo, tamno, točeno, bez alkohola, citrusnih nota, voćnog ukusa? Vrsta piva koja Vam najbolje “leži” je…?
– Ginis. Ako je to, uopšte, pivo… U Irskoj su me Irci naučili da Ginis tretiram kao hranu, da je zdraviji od mleka i da u kombinaciji sa viskijem ne pravi “beton”, nego ti pomaže da se ne olešiš brzo. U Češkoj je greh ne probati sva ona svetla točena, uz knedle ili bez njih, tamo je pivo kult i tretira se kao pasta u Italiji. Imaš utisak da svaka kuća pravi svoje, i da je jedno bolje od drugog.
Novi Sad je, pored Beograda, grad sa fantastičnom kuhinjom, ako bih bila iskrena prema sebi, nigde u Srbiji nisam tako dobro jela kao u Vojvodini
* Putovanje po Srbiji koje nikad nećete zaboraviti, i zašto?
– Srbiju sam najviše upoznala po gradovima u kojima se održavaju filmski festivali. Nemam svoje selo u Srbiji, dede su mi bili iz Crne Gore, tamo sam od detinjstva odlazila leti i praznicima. Srbiju sam, praktično upoznala posle tridesete godine. Još ima mesta gde nisam nikad bila, i volela bih da ih vidim. To se odnosi, pre svega, na istočnu Srbiju. Planine, zimu i skijanje ne volim, isprobala sam i videla da nije za mene. Ali reke su već nešto drugo. To je neki drugi život, i to bih svima preporučila kad dođu u Srbiju. Reke i salaše.
Kad odem na tradicionalnu srpsku zabavu, najnezahvalniji sam gost: ne jedem sarmu, punjenu papriku, prebranac, jagnjeće pečenje…
* Mesto u našoj zemlji koje biste baš voleli da obiđete, i zašto?
– Nikad nisam bila na Vlasinskom jezeru, a čula sam da je divno.
U Irskoj su me Irci naučili da Ginis tretiram kao hranu, da je zdraviji od mleka i da u kombinaciji sa viskijem ne pravi “beton”, nego ti pomaže da se ne olešiš brzo
* Preporučite našim čitaocima hotel ili omiljeni spa centar u Srbiji u kojem ste ostali bez teksta?
– Moram da razočaram vaše čitaoce, nemam preporuku za spa centar.
Retko pijem vino, što me posebno zabavlja u ovom trenutku kad snimam drugu sezonu serije u kojoj se sve vrti oko vina, kaže Ana Maria Rossi
* Noćni život Beograda obožavate, ne poznajete, iskusite ga s vremena na vreme? Inspirišu li Vas klaberi da i Vi nekad plešete do jutra i u koje gradske klubove onda odlazite?
– Svako treba da ima svoj klub, kafić, kafanu. Moja se zove Monk’s Bar, drži je moj drug Điđa, i već godinama je doživljavam kao prošireni dnevni boravak. Poslednjih meseci sam radila neko sumanuto vreme, po ceo dan, pa sam se uželela Monksa više nego nekih ljudi. Ako izuzmemo ovo doba korone, Beograd spada u gradove sa bogatim i dnevnim i noćnim životom. Kad odrastete u takvom gradu, vaši kriterijumi dobrog provoda su istančani i ta lestvica je visoko postavljena. Jer, Beograd vas nauči da možete da izađete ujutro iz kuće, i da se vratite sutra popodne, a da niste svoj krevet zamenili tuđim, nego obilazili beogradske klubove, splavove, restorane, kafiće, kafane, koncerte, aftere, i da komotno posle dvadeset sati provoda, u ranim prepodnevnim satima, završite na trežnjenju kiselom čorbom i krilcima na žaru, u Užicu na Autokomandi. Jer, ima gradova koji imaju ugostiteljske objekte koji se nikad ne zatvaraju.
