BILJANA WILLIMON, SLIKARKA
Upravo sam ušla u stan iz šetnje sa Kališa – zadihano nam govori slikarka Biljana Willimon u trenutku kad smo je pozvali za intervju. I ne čudi ova rečenica, jer svako ko se malo više zadržava u centru Beograda, sigurno je “naleteo” na ovu slavnu umetnicu, koja sa takvim elanom i energijom svakog dana pešači do 10, neretko i više kilometara. I to brzim hodom.
Performans ili ne, tek ova sedamdesetogodišnja umetnica, koja četkicom stvara čaroliju na slikarskom platnu, oživljava papir u pisaćoj mašini, danas kompjuteru, ali i dodaje novu magiju na TV ekrane, danas eksperimentiše sa svakodnevnim šetnjama Beogradom.
Uglavnom šetam sama, a mnogo bih lakše šetala sa nekim, da mi brže prođe vreme i da ne bude tako dosadno. Ali svi nešto sede po kućama i mrzi ih da se pokrenu. U horoskopu sam bik, sklona sam svim mogućim hedonističkim pristupima životu, pa i sedenju i leškarenju. Nisam od onih koji vole preterano aktivnost, ali sam vremenom shvatila da mi baš zbog te prirodne lenjosti preti opasnost da stvarno zakržljam. Tako sam odlučila da sebe onako surovo kaznim strogom disciplinom. Sada svakog dana pređem između pet i 10 kilometara. Nikada manje, vrlo često više, i to brzim tempom. Ne meditiram, ne volim jogu, ne volim ništa što je statično i polako, ali me zato te brze šetnje prazne i beskrajno ih volim – priča Biljana.
*Kako Vam je onda bilo u vremenu stroge izolacije?
– E to mi je bilo najgore, jer sve babe u komšiluku znaju koliko imam godina, sa 70 ne mogu da ih foliram, džaba što izgledaš mlađe, one sve znaju. Pa da izađem na ulicu u vreme kada je zabranjeno, prijaviće me prva baba s prozora. Srećom sam nekako u to vreme, nevezano za koronu, nabavila traku za hodanje, tako da mi je ona bila veliki spas. Imala sam obavezu da ujutru posle doručka na toj traci pređem 4-5 kilometara, pa opet popodne, između toga sam pisala, imala sam surov režim ishrane, aktivnosti i hodanja, tako da kad sam izašla posle mesec i po – dva nisam bila neutrenirana. I tada nešto najporaznije što sam primetila je da na Kalemegdanu više uopšte nema penzionera. Ranije su bili aktivni, Kališ je bio njihov. Sad svi traže izgovore da ne izađu iz kuće. Mrzi ih. Ja ih nemam. Idem po svim mogućim vremenskim uslovima i ta šetnja mi je nešto najlepše na svetu! Tako sam bar sebe ubedila.
* Pomenuli ste da ste pisali za vreme karantina? Pripremate novu knjigu? Prošlogodišnji “Selfi” u izdanju “Vukotić Media” je imao značajan uspeh.
– Sad mi je Dereta izdavač, baš ovih dana treba da uđe u štampu knjiga “Nismo na istom brodu”. U knjizi je objašnjeno zašto je naslov takav. Ima tu malo Marine Abramović i Mikela Tumiati, dve umetnice koje su me inspirisale nekim svojim performansima. U formi dnevnika sam pisala ljubavnu ispovest. Zapravo sam pisala pismo Muškarcu, nije bitno kom sad, i sećala se nekih ljubavi. Opet, knjiga govori i o vremenu korone, o nama u toj koroni, o prijateljima, ljudima koji mi se javljaju, o politici koja se vodi iza svega. Postoji više ravni koje sam dotakla i koje sam preplitala i bilo mi je beskrajno zabavno jer me je to spaslo. To vreme mi je toliko bilo obojeno nekom lepom atmosferom, kao da sam zaista bila na nekim mestima ponovo i kao da sam zaista neke ljude ponovo srela ili bila sa njima. Pisanje mi je ispunilo vreme i napravila sam nešto korisno, bar da znam zašto sam sedela u kući i da imam dokument o tome.
Moj novi dečko – Begbede
Čitam Frederika Begbedea koga obožavam. Zaista ga volim i uživam u njemu. On i ne zna da je moj novi dečko! Stalno se šalim sa unukama na tu temu, jer imam bookmarker sa njegovom slikom, njegovu fotografiju u telefonu, ceo stan nam je u znaku Begbedea, pa me Dunja pogleda i pita: “Baba, pa ti se stvarno sa njim zabavljaš”? Biti lud kao on, pa to je fantastično! Jedan takav mi fali. Ma u 101. godini će mi takav faliti. Lepo je što sam u svojoj mašti sa Begbedeom provela apsolutno najlepše vreme u ovoj koroni, i zahvaljujem “Buki” što mi je omogućila da sva njegova izdanja mogu da pročitam po milijarditi put i da uživam zaista u njegovim ludilima. Tako da sam i ja deo te priče. A on deo moje priče, iako to ne zna. Ali, saznaće – šali se uvek raspoložena Biljana.
* Radili ste i emisiju o kulturi „Willimon“, kolumnista ste, pisac knjiga za decu, kostimograf i reditelj… Šta je sledeće?
– Trenutno radim sa mladim kreatorkama neke divne modele za decu, koji nisu samo moda, već i umetnost. Imam spremnu izložbu koju ću tek da vidim gde i kada da organizujem. A emisija? Emisija o kulturi više nikom ne treba. To apsolutno vidim i rešila sam da je više ne radim. Volela sam kad je to imalo svrhe, kad sam mogla da kreiram i da sve zaista na nešto liči. Sad i Studio B odlazi iz Beograđanke, to nije više ista atmosfera, to nije više ista televizija, to više nisu isti ljudi. Što bih ja kvarila neku staru slavu, pored slikarstva koje imam i pisanja kojim mogu da se bavim, tako da što se emisije tiče prosto bi me bilo više sramota da se takmičim sa nekim ljudima koji potpuno drugačije gledaju TV. Zašto bih se takmičila sa rijaliti programima i kvazi kulturnim programom, koje neguju neku vrstu priče kojoj ne pripadam. Imam dovoljno godina da mogu sebi da priuštim da se ne blamiram.
* Nema više avangarde, kakva je bila Vaša, sada kultna, emisija “Galerija tajni”?
– Ma kavi, sve televizije su postale komercijalne. Dolazite u situaciju da nemate dobro svetlo, prave ljude u režiji, za kamerom, uopšte na televiziji ostaju ljudi koji ne mogu da vas prate. Te moje emisije s početka su bile hepeninzi, pozorišne i televizijske predstave, a onda umesto da sve ide na bolje, da TV napreduje u kvalitetu, morala sam da svedem TV formu, da je skratim i napravim statičnom, da deluje kulturno umiveno i da budu dobri gosti, a nikakve više kreacije umetničke tu nije bilo s moje strane.
* Znači, kad kažemo kultura u Srbiji pomislite na … ?
– Pomislim da je to strašno! Ovih dana svi pričaju o tome kako su muzičari, pevači, ljudi iz turizma osakaćeni. Svi su se izređali da kažu kako im je teško. A umetnike, za koje je stalno korona i opsadno stanje, niko ne pominje. Nije to veliki broj ljudi, ali su dragoceni. Kultura svake zemlje treba da bude reprezent njen u svetu. Kod nas niko ne pita umetnike kako im je. Tu su glumci, književnici, slikari. Svi brinu o pevačima, da li imaju tezge ili nemaju, svi brinu o turističkim agencijama, da li su ljudi putovali ili ne. A činjenica je da su uz doktore, koji su zaista povukli najveći teret, i umetnici uvek u teškoj situaciji, bez obzira na koronu. Ne vidim pomake. O umetnicima niko suštinski ne vodi računa, budžeti za umetnost su užasno mali.
* Umetnici se u ovoj situaciji polako “sele” na online život i rad. Šta mislite o tome?
– Mislim sve najlošije. Mene i nema na društvenim mrežama, ne treba ni da postojim u tom virtuelnom svetu. Uopšte me ne zanima da pričam od ranog jutra šta sam jela, kako sam aranžirala, da polemišem šta je ko rekao. Jedva čekala da se izvučem od svega, od svoje maltene svakodnevne televizijske prisutnosti, kad sam zaista izazivala mnogo pažnje, i morala da odgovaram na milijardu pitanja, na koja nisam dužna u krajnjoj liniji da odgovaram, a publika je znatiželjna.
Onda sam jedva čekala da se malo sklonim od medija i da imam privatnost, što sam i uspela. I sad bi mi bilo kakvo pojavljivanje na društvenim mrežama smetalo. Nisam pobornik toga, jer mislim da su ljudi daleko zanimljivije živeli kad su se družili normalno, kad nisu polemisali putem društvenih mreža, kad nisu radili online, nego su odlazili u svoje kancelarije. Ne vidim sad radost druženja putem interneta, Vajbera i video-poziva. Meni to nije isto. Na kraju ćemo imati robote koji će raditi umesto nas. Sve se svodi na naučno fantastične filmove koje nikad nisam volela da gledam.
* Da li Vas je neko iznenadio prijatno u protekloj godini?
– Okružena sam prijateljima, imam ćerku Aleksandru i unuke Dunju i Zoju i mi stalno jedni drugima pravimo iznenađenja. Igramo se i družimo, kao da nismo pod maskama. Maštamo, ogoljeni smo jedni prema drugima. To jeste najlepši deo ove priče. I u mom novom romanu pišem najviše o svojoj porodici, jer taj svakodnevni kontakt sa njima, taj smeh, to nema cenu. Dovoljno smo duhoviti da jedni druge zasmejavamo raznim varijantama kad je reč o koroni, i kad su strahovi, frke i hipohondrija u pitanju. Prijatnih iznenađenja uvek ima i ja takva jedino i registrujem.
Ovih dana su se svi izređali da kažu kako im je teško, a umetnike, za koje je stalno teško, niko i ne pominje
* Šta je po Vama najbolje iz Srbije?
– Nisam od onih što veličaju ili pljuju Srbiju. Nije naša zemlja ništa posebno u odnosu na neke druge. Ali kakva god da je Srbija, volim što živim ovde. Imamo mentalitet koji je meni razumljiv. Živela sam kratko u Americi, boravila po svetu, ali nigde mi nije bilo lepo kao ovde. E sad, šta je ono što ne volim?
Ne volim što Srbija počinje da liči, po nekoj nesigurnosti kad je život u pitanju, na sve one zemlje iz kojih sam bežala. U Srbiji je lepa druželjubivost, otvorenost i širina, i to što smo uvek bili okrenuti jedni drugima kad treba. To mi se uvek dopadalo. Bojim se samo da ne postanemo kao svi, da ne postanemo otuđeni. Smatram da smo nekako još nabijeni emocijama i da nam taj materijalni deo nije toliko bitan, bar ne u krugu ljudi u kojem ja živim i krećem se. To je ono što je lepo.
