GORDAN KIČIĆ, GLUMAC, REDITELJ, SCENARISTA, PRODUCENT
Jedan je od retkih srpskih glumaca koji fura svoju priču, ne osvrćući se mnogo na to šta je uradio ili šta je mogao da uradi i ne dajući medijima “na dlanu” privatan život. Radi ono što voli, najbolje moguće u datom trenutku, a realni optimizam izbija iz svake njegove rečenice.
Čega god se lati, postigne uspeh, bilo da je reč o glavnim ulogama kojih ima nebrojeno od početka glumačke karijere, ili o debitantskom nastupu u produkciji, režiji, pisanju scenarija… Sve mu polazi za rukom. Tome svedoče i brojna priznanja: Car Konstantin, Zoranov brk, Zlatna Antena za najuspešniji glumački par (sa Ninom Janković), Mija Aleksić – Biti glumac za izuzetan doprinos umetnosti glume.
On je Gordan Kičić, a sa serijom, koja se nedavno prikazivala na Prvom programu RTS-a, “Mama i tata se igraju rata” pobrao je odlične kritike – i stručne javnosti i TV publike.
Za Premium Srbiju priča iskreno o vremenu pandemije koje nas je sve “zateklo”, o uspehu serije, o stanju filma danas u Srbiji i, naravno, rokenrolu koji je neizostavni deo njegovog života.
* Da li ste se nadali ovolikom uspehu serije „Mama i tata se igraju rata“?
– Pravo da Vam kažem, potajno jesam, ali je uspeh stvarno bio izuzetan. Tako je reagovala i stručna javnost, pitanje je samo šta je danas stručna javnost, ali neki ozbiljni ljudi su me zvali da mi čestitaju. A pod dva, brojke govore sve. Gledanost je ta koja određuje uspeh, a svaku našu epizodu pogledalo je oko 1.400.000 ljudi. Tako da sam iskreno jako srećan i vrlo zadovoljan. Najviše me raduje što sam seriju bukvalno pravio kao nešto što bih ja voleo da gledam i u čemu bih voleo da učestvujem i ispostavilo se da se i narod pronašao u svemu tome.
* Mislite li da su tople, realne, ljudske priče nedostajale TV publici?
– Pretpostavljam da jesu, ali na neki malo drugačije ispričan način. Ne zbog tog surovog pogleda na svet, nego iz te vizure koju sam zauzeo, a to je duhovito melodramska i pomalo tužna priča. Narod je to prepoznao i zaista sam zbog toga mnogo srećan.
Pasionirani poklonik pop kulture
* Poznati ste i po tome što jako volite muziku. Pomaže li rok kad Vam dođe…
– Žuta minuta? Naravno! Stvano volim rokenrol i instrumentalnu muziku, i sam sviram. Cenim rok u pravom smislu reči i muziku slušam uvek. Svaki moj dan je obojen nekom pesmom. To je sastavni deo mog života. Kao i filmovi i serije. Ja sam pasionirani poklonik popularne kulture.
Mama i tata se igraju rata – Nina Janković i Gordan Kičić
* U svetu je televizija preuzela sve najveće filmske glumce, i kažu svetski mediji da su blokbasteri u krizi. Kakva je situacija u Srbiji kad su serije i filmovi u pitanju?
– Svetski blokbasteri jesu u krizi, a kod nas su filmovi i serije uvek bili nekako vezani. Serijski program je sigurno aspekt koji preuzima primat u proizvodnji filmske industrije, jer se sada serije, kao i filmovi, mahom snimaju sa jednom ili dve kamere, van sistema, I nekako se zahteva od samih tih sadržaja da budu dobri, jer prosto – publika ima mogućnost da bira. Tako da svi novi serijski sadržaji koji se pojavljuju, govore sami za sebe, što je odlično, jer smo ranije imali bukvalno jednu ili dve serije, godišnje dva ili tri filma, i to je bilo sve. Međutim, stvari su se promenile u pozitivnom smeru. Srećan sam zbog toga, jer će se iznedriti novi glumci, novi reditelji, i pisci pre svega, koji će shvatiti da mogu možda da žive samo od svog posla. Mislim da je to sve jako važno za našu industriju i kulturu.
* Koja, pitanje je kako će se oporaviti?
– Možda paradoksalno zvuči, ali verujem da će to za kulturu biti jedna vrsta renesanse, jer će narod zaista pohrliti i u pozorišta i u bioskope. Željni smo, pre svega, tog društveno-socijalnog čina, i mislim da će i filmovi, odnosno bioskopi i pozorišta biti puni. To je najiskrenije moje mišljenje. Samo je pitanje kada će se ovo okončati i na koji način? Trebaće vremena da se to izdrži sve, ali stvarno verujem da nas čeka renesansa kulture, jer kada se sve bude završilo, narod će stvarno želeti ovaj kulturni sadržaj.
* Čudno nas je ova 2020. godina sve “spakovala”, negde van granica i van života, ali kultura kao da najviše trpi?
– Jeste, čudno je to sve. Ali, postoji tu više aspekata svega. Mi smo, na primer, jedina zemlja i u regionu i manje-više i u svetu, u kojoj nije zaustavljena proizvodnja filmske i televizijske industrije. To je, ustvari, velika prednost i za naše radnike i za publiku koja će imati prilike sve to da gleda. Evo, već sada se pojavljuju serije koje su snimane za vreme korone. Ali, s druge strane, veliki je napor proizvesti sav taj sadržaj u ovakvim okolnostima. Šta da kažem? Ništa nije idealno, pa nije ni to.
* Producirali ste “Ustaničku ulicu”, koji je odmah kod publike bio zapažen film, gledaoce ste oduševili i rediteljskim prvencem “Realna priča”. Da li glumac u Srbiji mora ili želi da se bavi još nečim osim osnovnog posla – glume?
– Uvek me je sve to privlačilo, još od fakulteta, ne znam kako baš da objasnim. Snimio sam jako mnogo studentskih filmova u kojima sam glumio, i uvek sam se mnogo družio sa rediteljima, scenaristima i direktorima fotografije, mladim snimateljima… Čitav taj proces me je jako zanimao. Kako napraviti nešto ni od čega, od ideje, od same priče? I kada sam posle počeo profesionalno da se bavim glumom, uvek me je interesovalo kako će se snimiti neka scena, šta određuje to, šta je neophodno da se desi da bi se snimilo to i to, tu, baš tako i tako.
To je bila tehnička strana, ali su me suštinski privlačile priče, kako ih ispričati. I eto, prosto tokom godina nisam mogao da se otrgnem toj svojoj potrebi, želji i radoznalosti. Tako da su se desile neke dobre stvari tokom celog ovog procesa. Čitav krug mi je zanimljiv, pisanje priče, snimanje, režiranje, produciranje, I naravno gluma.
* O čemu najviše vodite računa dok režirate? Šta može da Vas iznervira kada gledate neki film?
– U principu sam prilično blagonaklon uopšte prema ljudima koji snime film. Sada ne govorim o serijama, već o samom filmu, jer je danas on ugrožena kategorija. Vi, kada napravite film, isključivo može da se vrti u bioskopima ili ako je ekskluzivno pravljen za platforme, koje su novitet, kao što su Netflix film, HBO Movie ili Amazon Movie. Ali u principu filmovi imaju svoj način distribucije i eksploatacije. Tako da kada neko napravi film u današnje vreme, to je za ozbiljno poštovanje s moje strane i snažno pozdravljam. Snimanje filma je veoma neizvesno, mnogo je prepreka od početka do kraja. Ali, film je esencija svih sadržaja koje sada gledamo. Volim film i mislim da je to prava stvar. Samo što su trenutno mnogo popularniji serijski programi. Opet, i to je o-kej. Ne mogu da kažem da me nešto nervira ili izluđuje dok gledam neki film. Ili ga volim ili ne volim. Nema tu treće.
* Za koju ulogu Vam je žao što ste je odbili?
– Moram da Vam kažem da nije, da sam ustvari bio dosta koncentrisan ka svim projektima koje sam radio i onda sam na neki način uspevao da procenim zbog raznih nekih okolnosti. Bilo je stvari gde nisam mogao da učestvujem zbog drugih obaveza, a ne da sam ih odbio, ali sam u tom smislu bio prilično tačan u izborima.
* Nedavno ste priredili i prvu Zoom predstavu u Evropi. I to u humanitarne svrhe. Odakle ideja da se “Balkanski špijun” izvodi online?
– Cela ta priča je bila jako plemenita, jer je to prva velika donacija za Udruženja dramskih umetnika od strane jedne komercijalne kompanije, koja je odlučila da stvarno donacija ide u te svrhe. I suma uopšte nije beznačajna. Naprotiv, prikupili smo više od 30.000 evra preko te naše predstave. Veoma smo se lako dogovorili. Kad su rekli koji tekst, ko bi igrao i šta bi i kako trebalo da bude, dogovorili smo se sve u roku od pet minuta. Samo je bilo pitanje kako ćemo da se organizujemo oko termina, jer smo morali da probamo jedno dva puta, malo da prođemo kroz tekst i da vidimo kako ćemo…
Odličan tekst legendarnog Duška Kovačevića, sjajna glumačka podela, moje divne kolege. Bilo mi je veoma drago da ih vidim, jer na primer Vesnu Trivalić koja živi u Dubaiju, nisam video sto godina. Baš je bilo zadovoljstvo, i za nas i za publiku koja je to očito rado gledala. Neki moji prijatelji koji se bave YouTube-om profesionalno kažu da je taj rezultat koji smo mi napravili potpuno neverovatan. U roku od 3-4 dana je bilo više od 250.000 pregleda! I to je fantastično, jer znamo šta smo radili! Mnogo sam srećan, jer smo na pravi način doprineli da se skupi novac za najugroženije kolege i to je sjajno!
* Možemo li da izvučemo neku pouku iz ovog vremena, zatvorenog i skučenog kada cela Planeta ne funkcioniše kako treba?
– Nemam ja nikakvu pouku i ne znam i dalje šta da kažem. Prosto, svi smo se obreli u ovoj situaciji. Svi mi koji imamo i porodice i roditelje, imamo i odgovornost, ne samo prema nama samima, već i prema našim bližnjima. Na gomilu stvari ne možete da utičete, plašite se od nečega što ne možete da vidite. Vlada, da tako kažem, jedna vrsta i straha i histerije, jer nam se dešava nešto što mi i dalje ne možemo da shvatimo. Nepoznanica je. Ali, ceo svet je u tome. Tako da ne mogu da kažem evo sad sam pametniji. A voleo bih, verujte mi, da smo svi mogli da budemo pošteđeni ovog iskustva. Nije nam bilo neophodno. Ali, šta je tu je, idemo dalje! Ipak, moram da Vam kažem da čvrsto verujem da će se stvari promeniti na raznim nivoima. To je nezaustavljivo. Možda je sve ovo samo ubrzalo taj neminovni proces? Videćemo šta i kako.
* Da se nadamo da će doći do procvata i renesanse, kao što kažete?
– Ali, zaista mislim i verujem da će narod biti veoma željan filmove i pozorišnih predstava, biće željan druženja, zajedničkih izlazaka. Nedostaje nam da odemo sa nekim u pozorište, u bioskop. I mislim, da kad prođe ovo, sve će biti fenomenalno.
* Koju ulogu priželjkujete u pozorištu, na filmu, u TV seriji?
– Uvek idem od čitavog projekta, ne od uloge. Sama uloga izvađena iz konteksta, nije nešto o čemu razmišljam, kad ne znam ni ko bi režirao, ni radio. Ne postoji zaista neka uloga koju stvarno želim i priželjkujem. Trenutno radim na drugoj sezoni serije “Mama i tata se igraju rata”, pišemo scenario, bavimo se time, i ima nekoliko najava za period koji je ispred nas. I videćemo, kako će šta da izgleda. Imam planove i zbog svoje firme, i to je to. Ništa više od toga.
Veljko (Gordan Kičić) i Vida (Lena Lazović) – scena iz serije „Mama i tata se igraju rata“
* Šta je po Vama najbolje iz Srbije?
– Naša nacija je svakako veoma talentovana. Po raznim osnovama. Imamo sjajne sportiste, fantastične umetnike, veoma talentovane i stručne ljude u svim kategorijama društva. Ako razmislite, prema količini naše populacije, mi smo stvarno mnogo toga uradili. Ali, prvo moramo da naučimo malo više sebe da cenimo, to je pod jedan, i pod dva, nekako da naučimo da budemo zajedno i da zajedno znamo šta radimo. Stalno se delimo i strašno se delimo. I ove socijalne mreže i svo to ludilo… Voleo bih da se nekako malo više svi opustimo i da zajedno radimo. Jer, život ide, šta da Vam kažem.
