IZABERITE DEO TEME ZA ČITANJE
MAJA TODOROVIĆ, DRAMSKI PISAC, SCENARISTA
U gastro
U gastro
svetu uvek igram “na siguricu”
Znaju mnogi za njeno ime, koje je u poslednjih mesec-dva “buknulo” širom Srbije, od kako se priča o hit filmu Toma, o pevaču Tomi Zdravkoviću, koji zajedno sa Draganom Bjelogrlićem, ova mlada dama potpisuje kao koscenarista. “Kuvala” je ona i Ajvar, sa rediteljkom Anom Mariom Rossi, a na daskama koje život znače igraju se njeni Kinezi, predstava za koju je dobila ASSITEJ nagradu za najbolji dramski tekst za mlade. Kao scenarista potpisuje i predstave Antigona 1918, Nečista krv, Šćeri moja, za koju je, takođe, ovenčana nagradom za najbolju nacionalnu dramu. Pisala je i scenario za TV seriju Žigosani u reketu, koja je kod publike odlično prošla, kao i za serije Vrata do vrata i Dug moru. Sa Dejanom Zečevićem nekoliko godina već radi na filmu Marko Kraljević, koji (sigurni smo, nije tek tako) dobio najveću finansijsku podršku Filmskog centra Srbije. Zaista je čudesnog talenta naša scenaristkinja Maja Todorović. I čudesne profesionalne etike, koja se (moramo priznati) retko sreće.
U njoj su “pomešani” Split, u kome je rođena, Herceg Novi, u kome je živela do studija i Beograd, u kome je diplomirala dramaturigiju na Fakultetu dramskih umetnosti, i u kome od tada živi i radi. Našu sagovornicu smo malo “odmorili” od priče o Tomi i rada na tom filmu i “proveli” je kroz gastro hedonističku priču Srbije, regiona i okoline, koja joj je, kako nam reče, baš prijala.
Maja nam je otrkrila kako su njen dečko, ona i večere koje su pripremali za prijatelje, doprineli nestanku Prokupca Ivanović 2017, kako je prevazišla klabing, ali izlaske nikad neće i kako obožava sva jela od kiselog kupusa, ali i mediteransku kuhinju, uz koju je rasla.
* Šta Vam ovih dana zaokuplja pažnju?
– Uglavnom posao. Počela sam intenzivno da radim sa rediteljem Dejanom Zečevićem na scenariju za film Marko Kraljević. Sredstva smo dobili na prošlom konkursu Filmskog Centra Srbije, pa smo sada ušli u detaljnije „pretresanje“ scenarija. Radim na još nekoliko serija, ali je još rano da pričam o njima, pošto je još sve u fazi pripreme. Paralelno radim i na svojoj drami koju pišem po motivima pesme Ženidba Maksima Crnojevića za Crnogorsko narodno pozorište. Uskoro treba da krene i snimanje filma za koji sam radila scenario, u Grčkoj, tako da me čeka odlazak u Atinu i čitajuće probe sa glumcima i rediteljem. Biće zanimljivo, s obzirom da ne znam, grčki jezik, ali je veći deo filma na engleskom. Scenario sam pisala na engleskom, a reditelj govori i srpski i engleski i grčki, što je sjajno i važno da bismo bili sigurni da se ništa od značenja ne gubi u prevodu.
* Koji restoran u Srbiji Vam je zasad jedno od najboljih gastro-iskustava; koji Vas je prijatno iznenadio, a u koji volite redovno da svratite na ručak ili večeru?
– Redovno svraćam u restoran Guli – mogu slobodno da kažem da sam tamo inventar. Skoro svakog dana tamo ručam ili večeram, ponekad i ručam i večeram, često nosim sa sobom lap top pa tu i malo radim, nalazim se sa saradnicima, prijateljima. Vlasnik Nikola Petrović mi je i prijatelj, tako da se tu osećam kao kod kuće. Pošto zaista volim da jedem iako se to ne vidi baš na meni, imam nekoliko mesta na koja redovno odlazim sa prijateljima, tipa Saša bar, Cveće zla, Mezestoran Dvorište, Madera… Tu je i nezaobilazna pizzeria Medenizza, koja mi je doslovno u zgradi i svakog dana sedim tu. Pizza je spektakularna, a gazda je car. Ali volim i kafane Lovac, Radnički (ali onaj u Đurićevoj), Stara Srbija, Sokače u Novom Sadu i moja omiljena Kod Bore u Valjevu… Zapravo, u Valjevu je i moje drugo omiljeno mesto koje se zove Usput. Sve što probate tu je iz domaće radinosti od povrća do sira, mesa… Ljubazni vlasnici su uvek tu i da smisle „usput“, dok ja pričam šta mi se jede, i neko novo jelo ili dodatak. Takva mesta mi uvek ostaju u lepom sećanju i Usput zato mogu da svrstam i u mesto koje me prijatno iznenadilo i u najbolja gastro-iskustva. A isto to bih mogla da kažem i za restoran Petar At Tikas. Zapravo, sad kad ovako stavim ta dva, naizgled, nespojiva mesta jedno do drugog, po prvi put shvatam da imaju nešto zajedničko – lepu hranu generalno, ali i mogućnost da po principu „ako vam se to dopalo, možda treba da probate…“ otkrijete neki novi spektakularan spoj ukusa.
* Srbija je ponosna na svoju tradicionalnu kuhinju. Šta biste izdvojili sa te trpeze i zašto? Skuvate li i Vi nekada nešto od naših jela na koja smo toliko ponosni?
– Iz tradicionalne kuhinje bih izdvojila goto sva jela koja uključuju kiseli kupus: svadbarski, sa rebrima, sa butkicom, sarma… Imamo sjajne sireve, i tu dosta istražujem, volim da odem na Fejsbuk stranicu Mali proizvođači hrane u Srbiji, pa poručujem sireve iz raznih domaćinstava. Ali ja sam zapravo dete sa mora. Odrasla sam u Bijeloj, odnosno u Herceg Novom, odakle je moj otac, majka mi je rasla u Splitu, tako da se naša ishrana i naša kuhinja najviše bazirala na toj primorskoj, dalmatinskoj, italijanskoj, kako god da se zove. Obožavam sve iz našeg divnog mora, a pogotovo kad je spremljeno na tradicionalan način, kao na primer kad moja kuma spremi hobotnicu na salatu ili na luštički način. Obožavala sam maminu pašticadu, ribu na gradele, rižot… Moram da priznam da retko kuvam, pogotovo što moj dečko voli da kuva i dobro mu ide. Pravi sjajnu gibanicu, rebarca, sve vrste mesa… Ja sam zadužena za salate, predjela i kolače. Tu volim da eksperimentišem i uzmem neki „klasičan“ recept pa ga menjam.
* Najčudnije jelo koje ste probali?
– Ma koliko volim da putujem, upoznajem ljude, razne kuture i običaje, shvatila sam da nisam mnogo otvorena kad je hrana u pitanju. Volim da znam šta jedem i češće igram „na sigurno“. Mislim da smo svi nekako naviknuti na određenu vrstu hrane, odnosno na ono što se nalazi na našem svakodnevnom meniu. Moj osetljiv želudac mi ne dozvoljava da se upuštam u prevelike eksperimente. Tako da, ne mogu da se pohvalim da sam jela tipa pohovane skakavce ili neke čudne azijske životinjice i biljkice. Moj krajnji domet je bila jegulja u nekakvom sosu i iskreno tad sam shvatila da moj želudac nije za eksperimente.
Foto: Nemanja Jovanović
Zatvorenih očiju do espressa
Na pitanje spada li u tipove koji oči ne mogu da otvore bez jutarnje kafe, koju kafu voli da popije i preterate li nekad u broju šoljica, Maja odgovara:
– Mislim da još ni ne otvorim oči, nego tako zatvorenih očiju idem do kuhinje, i već vrlo uvežbano, sve zatvorenih očiju, uzimam Moka pot i pravim kafu. Mislim da niko ne želi da me vidi pre nego što popijem kafu – užasno sam nervozna i nesrećna. Pijem espreso, bez mleka i bilo kakvih dodataka, tako da se držim na dve, maksimalno tri šoljice, sve preko toga mi ne prija, iako bih volela da mogu da pijem više. Obožavam kafu i spada mi među stvari bez kojih ne mogu da zamislim život.
* Da li ste vino, rakija ili pivo tip? I zašto?
– Pivo nikako. Ne volim prosto ukus piva. Probala sam najrazličitija, ali ne ide. Volim rakiju, pogotovo grapu i lozu, zatim ide viljamovka, znam da se u Srbiji samo šljiva zove rakija. Volim i dobru šljivu, ali mi je šljiva retko prvi izbor. Vino sam naučila da volim i pijem sa ekipom prijatelja koji su ozbijne „vinopije“. Kroz druženje sa Uglješom i Nevenom, vlasnicima marketing agencije Super Dot i ekipom koju oni okupljaju oko sebe, počela sam da se ozbiljnije upoznajem sa vinom, da tražim svoj ukus i prepoznajem koje kombinacije i regije volim. Imam i ovde u Beogradu, ali i u Crnoj Gori prijatelje koji se bave uvozom vina: Đorđe i vinarija Baltazar su ovde, a Željko Uljarević i Compania de Vinos u Crnoj Gori, tako da sam nekako najviše usmerena na vina koja oni uvoze. To su uglavnom španska i italijanska vina, ali volim i neka hrvatska i naša. Na primer, mislim da smo moj dečko i ja i sve večere koje smo pravili u prethodnih godinu dana dosta doprineli nestanku Prokupca Ivanović 2017. Leti volim uglavnom da pijem bela vina i pre par godina sam pronašla moje omiljeno letnje belo vino: Venje Enjingi. Cela priča oko nastanka tog vina je fenomenalna, gotovo za film. Izbor crnog vina uglavom prepustim mom dečku Milanu, koji se mnogo dublje i detaljnije pozabavi i godinom berbe i regijom i sortom…
Koscenaristkinja hit filma Toma, neumorno piše i za pozorište i za TV, a posle nekoliko godina, ulazi u završnicu scenarija za film Dejana Zečevića Marko Kraljević
* Sa voljenom osobom najviše uživam kada: otvaramo bocu dobrog vina, popijemo kvalitetno pivo, degustimo neku novu rakijicu?
– Definitivno otvaranje boce dobrog vina. Rakije retko degustiramo, držimo se proizvođača koje poznajemo. Oboje volimo da putujemo, i da lepo jedemo i popijemo dobro vino. Letos smo odabrali hotel u Splitu samo zato što je bi najbliži konobi Hvaranin, koju drži moj prijatelj Vinko Radovani i hteli smo da dan završimo kod njega uz fenomenalnu hranu i vino. U najlepšem sećanju su nam ostala putovanja kroz Andaluziju, Portugal i Italiju, gde bismo svakog dana, nakon što padnemo s nogu od šetnje i obilazaka, sedali negde da večeramo i pijemo dobro vino. Što sam starija, sve me više raduje i sve više cenim te momente – čaša vina, ukusna hrana i lep pogled na more.
* Koje vino Vas je “oborilo s nogu”?
– Skoro me je jedan prijatelj vodio na večeru u njegov omiljeni restoran u Milanu, pili smo njegova omiljena vina i svako me je „oborilo s nogu“. Onda sam posle shvatila da sve vreme pijemo „supertoskanci“, tako da nije ni čudo da mi se dopadaju. Ali postoje i dva vina koja su mi generalno među omiljenima i sećam se tačno momenta kad sam ih probala prvi put: Aalto Tinto i Telmo Rodriguez Matallana.
Imamo sjajne sireve, i tu dosta istražujem, volim da odem na Fejsbuk stranicu Mali proizvođači hrane u Srbiji, pa poručujem sireve iz raznih domaćinstava
* Voćka u rakiji koju najviše volite je šljiva, kruška, jabuka, dunja, kajsija… Ili nešto sasvim drugačije?
– Grožđe. A odmah za njim ide kruška.
* Pivo koje volite da naručite u pivnici je – svetlo, tamno, točeno, bez alkohola, citrusnih nota, voćnog ukusa? Vrsta piva koja Vam najbolje “leži” je…?
– Nažalost, nijedno. Nikako nisam u ljubavi sa pivom. Jednostavno mi ne leži, možda zato što su me kao dete terali da pijem pivski kvasac ne bih li se ugojila. To moje „nevoljenje“ piva je ponekad čak i problem. Pogotovo na primer kada u pivnici u Pragu koja ima na stotine piva izgovarate: „Šta imate od vina?“. I dalje pamtim pogled tog konobara i bar još deset ljudi koji me sve vreme gledaju dok jedina pijem Beherovku na mestu gde svi dolaze zbog piva.
U njoj su pomešani Split, u kome je rođena, Herceg Novi, u kome je odrasla i Beograd, u kome je diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti, i u kome od tada živi i radi
* Putovanje po Srbiji koje nikad nećete zaboraviti, i zašto?
– Tokom cele ove pandemije i zatvaranja, desilo se nekoliko lepih putovanja po Srbiji, ali izdvojila bih Zaovinsko jezero. Nas četvoro smo iznajmili za Uskrs prošle godine divnu kućicu na jezeru i to je zaista bio odmor u svakom smislu te reči.
* Mesto u našoj zemlji koje biste baš voleli da obiđete, i zašto?
– Mislim da sam skoro sve gradove proputovala, u nekima i živela po par meseci kad radim predstave. Ali nekako mi uvek izmiče taj Golubac i Nacionalni park Đerdap. Malo me čak i sramota što nisam bila, tako da mi je to prvo na listi.
* Preporučite našim čitaocima hotel ili omiljeni spa centar u Srbiji u kojem ste ostali bez teksta?
– Nisam baš osoba koja obilazi spa centre redovno. Ali, evo na primer, početkom septembra sam bila u hotelu Iver na Mokroj Gori. Imate bazen koji gleda na ski stazu, hamam, saunu. Profesor (Emir Kusturica) sve to nekako lepo i skladno osmisli.
Što sam starija, sve me više raduje i sve više cenim te momente – čaša vina, ukusna hrana i lep pogled na more
* Noćni život Beograda obožavate, ne poznajete, iskusite ga s vremena na vreme? Inspirišu li Vas klaberi da i Vi nekad plešete do jutra i u koje gradske klubove onda odlazite?
– Mislim da sam svoj deo tog života prošla i da sam klabing prevazišla. Počela sam da izlazim dosta rano sa 12 ili 13 godina uz starije rođake. Mama mi je govorila: „Dosadiće ti, moja Majo, sve do dvadeset i prve godine!“ I bila je u pravu, toliko sam izlazila da mi čak ni odlazak u čuveni Berghain nije bio neki sepktakl. Mislim da je „kap koja je prelila čašu“ bilo iskustvo rada na filmu Afterparty. Ceo film je inspirisan klabingom i klaberima, tako da smo u to vreme izlazili skoro svake noći, obišli sve klubove, upoznali gomilu ljudi, završavali izlaske neretko u vreme kad su svi normalni ljudi već uveliko na poslu… Sad mi je sve to prenaporono, čak i kad je najbolja ekipa na svetu oko mene. To ne znači da ne izlazim, to mi očigledno nikad neće dosaditi. Samo su sad moj izbor restorani, manji barovi i kafići i privatne žurke.
