MARIO LIGUORI, PISAC I PROFESOR
Gostoprimstvo
je spontani resurs Srbije
*Koji restoran u Srbiji Vam je zasad jedno od najboljih gastro-iskustava? Koji Vas je prijatno iznenadio? I u koji volite da redovno svratite na ručak ili večeru?
– “Nomina sunt odiosa” te neću spomenuti nijedan restoran. Samo ću reći da sam dobro jeo i pio u Srbiji, ne samo u Novom Sadu i Beogradu, gde sam duže boravio, već i u drugim gradovima poput Subotice, Čačka, Kruševca, Zrenjanina, Sombora… Redovno posećujem restorane, jer sam odrastao u porodici koja se bavi ugostiteljstvom, pa zato znam koliko je taj posao naporan. To je posao koji može da uspe jedino ako mu se beskompromisno predaš. Potrebna je ljubav da bi se pred gosta izneo tanjir, jer on treba da sadrži kreativnost, disciplinu, neretko čak istoriju čitavog jednog kraja. Uzmite trijumfalni paprikaš ili primamljive špagete: šta to spaja dva naizgled različita specijaliteta? Upravo to da oba predstavljaju specifično podneblje. Znate, kuvanje pomalo podseća na pisanje. Ja se pred belom hartijom osećam kao pred novom kuhinjom u kojoj želim da kuvam: potrebno je vreme da bih shvatio kako funkcionišu ringle i kako ću koristiti šerpe, ali imam ideju, znam šta želim da skuvam i time se vodim.
Pisac i profesor rodom iz italijanskog Sarna, s drugom adresom u Novom Sadu, želeo je, kaže Srbiju da otkrije i razume, tu da radi i da objavljuje knjige
* Srbija je ponosna na svoju tradicionalnu kuhinju. Šta biste izdvojili sa te trpeze i zašto? Skuvate li i Vi nekada nešto od naših jela na koja smo toliko ponosni?
– Odrastao sam u sredini koja nema samo kulturu nego i kult hrane, zbog čega razumem ponos o kojem govorite u vezi s jelima. Teško je sastaviti top-listu omiljenih jela, ali ovde mogu da izdvojim punjene paprike zato što stranac prvi put ne zna šta one sadrže, pa čak i da zna šta su one, u stvari ne zna kako je stvoren njihov ukus. Bitni su sastojci, dabome, ali bitne su i proporcije i kombinacije. Ključan je faktor vreme kuvanja. No, punjene paprike, poput sarme, pomalo su misteriozne; podsećaju na neke kolače iz južne Italije u kojima se nalazi ukusno iznenađenje. U mom shvatanju je to žensko jelo čak i u erotskom smislu, jer se do ženske tajnosti i čulnosti dolazi polako skidajući određene velove. Ipak, ne mislim da sam vešt u kuvanju srpskih specijaliteta. Možda mi najbolje ide pasulj, ako izuzmemo umeće zaprške.
Fotograf: Dragan Kujundžić
* Najčudnije jelo koje ste probali?
– Možda u Turskoj, jednog davnog prepodneva. Moje društvo i ja silazimo niz strme ulice jednog bazara ili buvljaka, uz kišnicu, čopor pasa i dečurliju. Krajičkom oka spazim tezgu s malom vitrinom na dva nivoa: gore neke male žute lopte, a dole iste takve samo crne. Zovem drugove da mi se pridruže, ali oni ubrzavaju korak i odmahuju glavom, kao da mi žele reći ti si uvek takav! Na kraju dobijem somun s lopaticom gornjih i donjih loptica, krupnim crvenim lukom i belim sosom. Mnogo ljuto jelo. Nezaboravno. Uveče, u hotelu, konačno se moje društvo i ja nađemo. Niko mi ne veruje da je to jelo bilo posebno. Svi govore da izmišljam.
* Da li ste vino, rakija ili pivo tip? I zašto?
– Rekao bih da sam sva tri, jer svaka situacija traži svoje piće. Ne mogu da jedem, na primer, špagete s paradajzom i da pijem pivo. Smatram da je to velika razlika između Balkana i Italije: u Italiji se vodi računa o kombinaciji jela i pića, jer se to smatra egzaktnom naukom.
Italijani su vredni ljudi, sposobni da naprave čuda, a Italija je zemlja nauke, filozofije i umetnosti, zemlja Dantea Aligijerija, Leonarda da Vinčija, Đanbatiste Vika i Karavađa
* Koje vino Vas je „oborilo s nogu“?
– Bez ikakve sumnje – Aljaniko del Vulture.
* Voćka u rakiji koju najviše volite je šljiva, kruška, jabuka, dunja, kajsija ili nešto sasvim drugačije?
– U mom kraju ljudi najviše piju lozu. U Srbiji rado pijem kajsiju, dunju i krušku, ali moram reći da je šljiva uvek prisutna na Balkanu.
* Pivo koje volite da naručite u pivnici je svetlo, tamno, bezalkoholno ili neko drugo?
– Do prvih kontakata s Velikom Britanijom pivo je bilo samo svetlo. U Engleskoj sam otkrio druge vrste: Ale, Bitter, India Pale Ale itd. Danas je procvat kraft piva doneo te vrste piva i kod nas. Najmanje mi se dopada klasično svetlo pivo, a najviše ta piva iz Velike Britanije, uz belgijska manastirska. Izuzetak je češko svetlo, koje sam vrlo rado pio u Pragu, Hebu, Češkim Buđejovicama, Ostravi i drugim fantastičnim gradovima u Češkoj.
godina, uz kraće pauze, Mario Liguori živi i predaje u Novom Sadu
romana, knjiga putopisne proze, priča i monografija napisao je ovaj rođeni Napolitanac
* Spadate li u tipove koji oči ne mogu da otvore bez jutarnje kafe? Koju kafu volite da popijete preko dana i preterate li nekad u broju šoljica?
– Kafu ne mogu da pijem ako se prethodno nisam najeo. Kafa je dostojanstven završetak finog doručka ili ručka. U Italiji pijem espreso, koji nigde drugde u svetu ne mogu da pijem, jer jednostavno nije to to. Godinama sam pokušavao da nađem espreso po svetu, dok nisam shvatio da ću biti trajno razočaran ako se budem tvrdoglavio u traženju. Moramo da prihvatimo da neke stvari, kao i ljudi uostalom, u jednom trenutku nestanu. Primera radi, moja pokojna baka bila je kraljica omleta s tikvicama, kod nas tradicionalnog jela. Otkad je nema, ja taj omlet više ne mogu da jedem. To me na momente ljuti, jer mi sastavni deo mog života više nije dostupan. Isto se događa i s kafom. U Srbiji pijem srpsku ili nes kafu. U Skandinaviji pijem takozvanu švedsku kafu, onu filtriranu. Meni je svugde dobro, sposoban sam da se ukorenim i smatram da je to jedini način da bismo bili srećni: pomiriti se s činjenicama i okolnostima, tražiti savršenstvo u stvarima koje ne moraju pošto-poto biti one naše, negdašnje ili sadašnje. To je možda pravi recept za ukusno a teško jelo koje se zove putovanje.
Fotograf: Aleksandra Borđoški Karadžić
* Koje putovanje po Srbiji nikad nećete zaboraviti i zašto?
– Bilo je legendarnih putovanja vozom na relaciji Beograd–Subotica ili Novi Sad–Beograd koja su trajala i po pet sati. Kad bi voz stao negde u ravnici, bukvalno u kukuruzu, u mraku bi jedini spas bila – mesečina. Ponavljao bih pesme Miroslava Antića, osvrtao bih se na svoju sudbinu, pitao bih se šta to radim u Panoniji, u vozu, bez ikoga. Vidite, pomisao na Srbiju obično asocira na istoriju, ali ne bismo smeli da zaboravimo geografiju, koja je takođe izvor saznavanja. Geografija dobro ide uz trenutno stanje. Geografija ne boli, već pospešuje dijalog.
Fotograf: Dragan Kujundžić
MARIO KROZ BIOGRAFIJU
Naš sagovornik je diplomirao komparativne jezike i kulture na Univerzitetu L’Orientale u Napulju, a master studije završio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je i doktorirao. Zastupljen je u antologiji Buket za staru damu, a autor je putopisne proze Snatrenja, dvojezične zbirke Sedam jesenjih priča/Sette storie autunnali, knjige priča Prva ljubav, monografije Vedi Napoli e poi muori: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951. godine, romana Napuljski diplomata, monografije Ideja Napulja, romana Samo ubistvo i monografije Italijanski jezički trougao. Objavljivao je u listovima Danas, Blic, Politika, Oslobođenje, L’Isola…Prevodio je naučne radove i kataloge za Galeriju Matice srpske, a radio je i kao simultani prevodilac na naučnim skupovima u Italiji i Srbiji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Od 2007. do 2009. živeo je u Švedskoj, gde je, između ostalog, predavao u Centru za jezike Kävlinge Lärcentrum.
* Koje mesto u našoj zemlji biste baš voleli da obiđete i zašto?
– Ima mnogo mesta koja još nisam video. Jedno od njih je rezervat prirode Uvac. Sama reka i njeni meandri privlačni su, a čujem da su tu spektakularna flora i izuzetna fauna.
* Da li možete da preporučite našim čitaocima hotel ili omiljeni spa centar u Srbiji u kojem ste ostali bez teksta?
– Ovde vredi ono što sam rekao o restoranima: neću Vam dati ime, ali ću reći da sam kao putnik imao prilike da primetim izuzetnu ljubaznost i gostoprimstvo osoblja po srpskim hotelima. Gostoprimstvo je spontani resurs Srbije koji se može koristiti radi promocije imidža i poboljšanja životnog standarda u zemlji.
Dobro sam jeo i pio u Srbiji, ne samo u Novom Sadu i Beogradu, gde sam duže boravio, već i u drugim gradovima poput Subotice, Čačka, Kruševca, Zrenjanina, Sombora…
Potrebna je ljubav da bi se pred gosta izneo tanjir, jer on treba da sadrži kreativnost, disciplinu, neretko čak istoriju čitavog jednog kraja
* Da li volite noćni život u Beogradu? Da li ga iskusite s vremena na vreme? Inspirišu li Vas klaberi i da li nekad plešete do jutra?
– Noćni život u Beogradu je neka vrsta brenda koji se afirmisao u poslednjih deset ili petnaest godina. Ja sam, međutim, uvek bio čovek iz pozadine, znate. Verujem u ono što je rekao Gete: najlepše je posmatrati. Čovek u sebi ima veliku energiju koju ispoljava kako može i zna. Pošto živim u svetu jezika, bitno mi je da čujem, pa ne mogu reći da mi je prijatno ako dugo ostajem u ambijentu u kojem ne mogu razlikovati jednu notu ili reč od druge. Meni je prijatno gde god mogu da ostvarim komunikaciju, uz muziku, reč ili tišinu. Prijatno mi je u harmoniji, u ritmu. Muzika je veoma važno prisustvo u mom životu. Da se razumemo, nemam ništa protiv noćnih lokala, ako je njihovo funkcionisanje legalno, kao što pretpostavljam da jeste. Samo bih dodao da me to u neku ruku vraća na Vaše prvo pitanje: kao što se o Italiji misli da je zemlja sunca i takozvanog uživanja bez ikakvog rada, tako se forsira priča o noćnom Beogradu kao pojmu. A što taj isti Beograd ne bi imao kvalitetan dnevni život? Zašto bi šetnje u parkovima bile prijatnije u Berlinu i Budimpešti nego u Beogradu? Postoji nekakav Sever koji sebe smatra sposobnim za tehnologiju, infrastrukturu, škole, bolnice i slobodu, dok je Jug osuđen na letovanja i noćni provod, drugim rečima na kratkotrajno suspendovanje reda i racionalnosti. Mi smo, međutim, mnogo više od toga. Srbija je više od toga i treba da ima ambiciju da svetu pokaže, kroz dijalog i saradnju, da je zemlja vrednih, sposobnih ljudi. Kao što vidite, stereotipija je kavez: ono čime se lakomisleno ponosimo lako može postati presuda nama samima.
