STEFAN ARSENIJEVIĆ, FILMSKI REDITELJ I SCENARISTA
Srbija
je fantastična kulisa za film
Sve se za našeg istaknutog filmskog reditelja, scenaristu i vanrednog profesora na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu – Stefana Arsenijevića ovih dana “vrti” oko broja 5. Toliko nagrada je osvojio njegov film Strahinja Banović (međunarodni naslov: As Far As I Can Walk) na nedavno završenom prestižnom međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima. Ujedno, to je i prvi put u poslednjih 5 godina da Srbija ima dugometražni igrani film u glavnom takmičarskom programu festivala A kategorije, i prvi put posle 20 godina u glavnom programu Karlovih Vari.
Stefanov film bio je u konkurenciji sa još 11 ostvarenja iz celog sveta za prestižnu nagradu Kristalni globus za najbolji film, koja je zasluženo otišla u njegove ruke. Neverovatan je uspeh iza Stefana, ali, kako sam reditelj kaže, ne završava se pesma slučajno stihovima (kojima njegov film i počinje): Pomalo je takijeh junaka ka što beše Strahinjiću Bane.
Pa, pomalo je “takijeh junaka” i u našem filmskom svetu, čuvara slave srpskog filma, koji sa ovakvog festivala odu kući sa 5 nagrada u rukama. I zbog toga sve čestitke Stefanu i celoj ekipi! A svaka mu čast i što, umesto da se sa porodicom opusti i uživa u zasluženom odmoru na moru, na koje je otputovao posle Karlovih Vari, posle ovakvog uspeha i silnih uzbuđenja, Stefan “uredno” odgovara na pitanja srpskih i stranih medija i ništa mu nije teško. Za sve ima vremena. Tako je malo, uz limunadu i hladan nes koji ovih dana pijucka, ćaskao i sa nama.
Pa, ako je neko trenutno Premium čovek u Srbiji, to je Stefan Arsenijević! Onda nije ni čudo što za Premium Srbiju otkriva kada će ga “obuzeti” sledeći film, ali i u koje restorane voli da ode sa suprugom Jelenom i prijateljima, zašto mu je sarma fascinantno srpsko jelo, a vojvođanski predeli mesta sa čak duhovnom energijom, koja nas “spuštaju” kada neskromno pomislimo da smo veći nego što jesmo. I još mnogo toga lepog priča i preporučuje naš reditelj, koji kaže da je Srbija divna scenografija u koji god njen kutak da krenete.
* Šta Vam ovih dana zaokuplja pažnju?
– Trenutno sam na odmoru i pokušavam da se “renovinram” i da se opustim, međutim teško mi ide, jer mi stalno zaokuplja pažnju priča o našem filmu, koja je došla kao veliko iznenađenje, radost i veliki uspeh. Nismo očekivali ovoliki broj nagrada i to je baš odjeknulo, a odjeci se još uvek dešavaju. Moj film mi zaokuplja pažnju, što je lepo. Zaokupljao mi je pažnju poslednjih četiri – pet godina, koliko sam ga radio, ali evo, sad to čini na najlepši mogući način, dok sedim na moru i pokušavam da se opustim i da razmišljam o bilo čemu drugom. Svi su govorili da će da bude dobro u Karlovim Varima, ali nekako nismo hteli da ureknemo, jer ima i onih situacija u životu kad ti svi govore: “Biće dobro, biće dobro”, a onda ne bude. Veliki uspeh je bio i sam ulazak filma u konkurenciju, a onda pet nagrada! Ej! Stvarno previše!
godina je Stefan radio na filmu Strahinja Banović
dugometražna filma su iza Stefana koji je slavu stekao kratkim filmom (A)torzija, nagrađenim u Berlinu
* Koji restoran u Srbiji Vam je zasad jedno od najboljih gastro-iskustava; koji Vas je prijatno iznenadio, a u koji volite redovno da svratite na ručak ili večeru?
– Mi živimo na Crvenom Krstu, tako da se krećemo u tom krugu restorana i moj apsolutno omiljeni lokal je restoran Lagano u Mileševskoj ulici. To nam je svakodnevna baza, tamo vodimo i prijatelje kad nam dođu. Imaju dobru baštu, odličnu hranu i zanimljiv izbor jela, i sve ima taj mali tvist u sebi. Lagano je restoran u kojem se osećam kao kod kuće. Pored toga volimo Čuburu u Čuburskom parku i to su nam lokali iz kraja. Ali, volim i Istok u Gospodar – Jevremovoj ulici na Dorćolu, i Dvorište Meze (Mezestoran) u Svetogorskoj. To su moji favoriti.
* Srbija je ponosna na svoju tradicionalnu kuhinju. Šta biste izdvojili sa te trpeze i zašto? Skuvate li i Vi nekada nešto od naših jela na koja smo toliko ponosni?
– Što sam stariji, sve više mi prijaju naše tradicionalne stvari i baš imam potrebu za njima. Sada ne kuvam, ali sam do pre 10 godina kuvao, eksperimentisao i isprobavao neke stvari. Ne baš svakodnevno, ali sam voleo da kad nešto probam, dođem kući pa izmišljam recept i pravim neko moje jelo. Ali, kako smo dobili dete, vreme nam je limitirano, pa se držimo isprobanih stvari. Sarme su mi fantastične! Došle su sa Istoka, ali što bi rekla moja prijateljica iz Libana: “Vi ste nadogradili sarme tako što ste dodali svinjsko meso sušeno”. Tako da sarme obožavam. Kako sam ušao u 40-tu godinu života, sve više volim ta starinska jela, kao što su krompir paprikaš, slatki kupus, pasulj… Jako me raduju i ispunjavaju toplinom, što ranije i nije bio slučaj. Ali, sve dođe na svoje. Pihtije još nisam počeo da jedem, one dolaze s godinama. Svake godine ih probam, želeo bih da mi se sviđaju i svake godine nekako ne ide. Ne znam u čemu je problem. Baš bih voleo da volim pihtije, ali to se još ne dešava. Međutim, te stvari se menjaju. Čvarke volim jako i sjajno je da može da se bira između duvan i običnih čvaraka, jer su ukusi potpuno različiti. Volim i jedne i druge na različiti način. Ajvar! Ajvar obožavam. To je naša glavna stvar! Fenomenalan je! Volim ajvar od pečenih paprika, ne bilo koji, i sa plavim patlidžanom. Ajvar je nešto što je stvarno naše i te tegle obavezno nosim ljudima, bilo našima, bilo strancima, kada negde putujem.
* Najčudnije jelo koje ste probali?
– Od naših jela, to su beli bubrezi. Moj kum Dejan Milovanović, koji je inače glavni kuvar, je svojevremeno pobedio na prvom nacionalnom takmičenju u spremanju belih bubrega i onda smo svi morali da ih probamo. Mogu reći da je način na koji je on to pripremio bio sjajan. Zaista čudno jelo, zar ne? Od egzotičnih… Da, u Indiji sam, kada sam bio u žiriju jednog festivala, probao i jeo svašta. I sad ne mogu da se setim kako se zove jelo, ali bile su te neke hrskave loptice pune začina koje se pred samo jedenje napune vodom i tako se stave u usta, u kojima se tada bukvalno dogodi eksplozija ukusa. To mi je ostalo kao nešto uzbudljivo i čudno, jer je istovremeno i hrskavo i tečno i menja se, jaki su ukusi. Predobro je. U Indiji sam i privatno bio nekoliko puta, pa sam jeo i sa lokalnim stanovništvom, što je najbolje. Volim njihovu hranu.
* Da li ste vino, rakija ili pivo tip? I zašto?
– Pre pola godine sam prestao da konzumiram alkohol, jer sam došao do nekog trenutka u životu kad mi je bilo previše zabavno. Tako da sam skroz napravio rez, između ostalog i u ishrani. Možda je to kriza srednjih godina, kao što neko kupuje kola, ja sam se bacio na zdrav život, ali mi super prija. Dok sam pio, bio sam čovek za crno vino.
* A čajevi?
– Nisam zamenio kafu čajem, skuvam tu jednu kafu i to mi je to. Počeo sam da pijem limunadu. Stalno imam isceđen bokal limunade pored sebe, jer mi ona ustvari daje energiju. Shvatio sam da mi kafa daje energiju do jednog trenutka, a onda kao da je oduzme, energija padne, a ovo sa limunadom je dobro, jer me hidrira, osvežava, daje dodatnu snagu i super mi je. U tu limunadu dodam malo mente, i milina. Volim i čaj od đumbira, pogotovu sa šipkom cimeta, to bude fenomenalno. I negde stavim pomorandže. Obožavam taj ukus.
* Spadate li u tipove koji oči ne mogu da otvore bez jutarnje kafe? Koju kafu volite da popijete preko dana i preterate li nekad u broju šoljica?
– Po tom pitanju sam u tranziciji. Celog života sam pio samo tursku kafu i bez nje nisam mogao da se probudim. Stvarno sam mislio da neću moći ikada bez nje. Međutim, sa ovim promenama u režimu života i ishrane, sam čak prestao da pijem kafu, bilo mi je muka od nje, i nekoliko meseci je uopšte nisam pio. Začudo, potpuno sam se dobro snašao u tome. Ali evo, sad sam se vratio, pijem mnogo manje nego inače, jednu ujutru i eventualno jednu popodne i prešao sam na nes. Ali, u suštini turska kafa je ostala moja ljubav. Skuvam i nju povremeno sebi, jer ako misliš na kafu, misliš na tursku kafu. Čak sam, kad sam putovao na festivale ili snimao filmove u inostranstvu, uvek nosio 200 grama kafe sa sobom, jer nisam mogao da zamislim da sa nekom drugom kafom počnem dan, kao ne bih se probudio na isti način. Baš sam bio srećan kad su se pojavile one kesice. Ali, eto, čudno je kako se čovek menja. Sad sam na moru i pijem samo hladan nes.
Stefan je apsolutno trijumfovao na nedavno završenom međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, osvojivši, između ostalog, i nagradu za najbolji film
Trijumfalni Strahinja Banović
Trijumf Stefanovog filma Strahinja Banović na festivalu A kategorije je, bez sumnje, jedan od najvećih uspeha srpskog filma poslednjih decenija. Glavna nagrada za film došla je kao višnja na šlagu, pored ostalih priznanja: Ibrahim Koma, koji igra naslovnog junaka, proglašen je za najboljeg glumca, direktorka fotografije Jelena Stanković dobila je specijalno priznanje za kameru, a film je ovenčan sa još dve nagrade – Ekumenskog žirija i žirija mreže Evropskih prikazivača Europa Cinemas Label. Žiri je u obrazloženju rekao da se „zaljubio i u priču i u glumce“, što je najveća pohvala, a Stefan se šali kako je to previše nagrada. Mi mu želimo da ih “previše”, i još više, dobije i za sledeći film koji bude radio! Do tada čekamo domaću premijeru njegovog filma, koja će se najverovatnije, najavljuje reditelj, dogoditi na beogradskom FESTU-u.
* Putovanje po Srbiji koje nikad nećete zaboraviti, i zašto?
– Mnogo volim da putujem po Srbiji i imao sam prilike da putujem dosta. Uvek je lepo. Moj otac je iz Mokre gore, pa mi je to bila baza i pre nego što je postala glavna turistička atrakcija. U tom kraju provedem malo više vremena svake godine. Volim jako i Vojvodinu. Možda zato što dolazim iz brdskih krajeva, Vojvodina mi je fascinantna. I to kako puca horizont, beskrajno dugo se širi, ima nečeg što je jako! Osećaš koliko je ovaj svet snažan i veliki. A istovremeno vas susret, u srazmeri sa tom prirodom, nekako uvek vrati na skromnost. U tom pejzažu ste mali i sve brige koje ste imali i potrebe da budete veći nego što jeste, ovde prestaju, jer nam pejzaž vraća osećaj da smo ipak mi tu kao prah u svemiru. Prija mi taj pogled. Ima nečeg čak i duhovnog u njemu, osećam prisustvo neke veće sile. Isto kao što me i planine uzbuđuju. U tom smislu jako volim da odem do Palića, gde sam zbog festivala često i odlazio. A volimo da pravimo i kratke vikend-izlete na Frušku goru, koja je potpuno čarobna i jako mi prija. S druge strane, volim i jug naše zemlje, Niš, Leskovac… Onaj deo puta ka bugarskoj granici od Niša mi je fascinantan. Ti pejzaži su mi, svaki put kad idem u Bugarsku, toliko uzbudljivi i uvek me inspirišu. Imam nekoliko ideja za film koji bih tamo snimao. Baš bih to voleo da uradim. Potpuno je čarobno! I centralna Srbija je lepa. Često odlazimo i u Majdanpek, čitav taj kraj je divan. Lepenski vir i ta priča je predivna. I priroda i kultura… Ma lepa nam je Srbija!
Pihtije još nisam počeo da jedem, svake godine ih probam, želeo bih da mi se sviđaju i svake godine nekako ne ide,, ali one dolaze sa godinama, pa će tako biti i kod mene
* Mesto u našoj zemlji koje biste baš voleli da obiđete, i zašto?
– Voleo bih da odem na Golubac, Golubačku tvrđavu. Intrigira me i nikad nisam bio, ali mi se čini da sam dobro išpartao Srbiju i drago mi je zbog toga. Zanimljivo je koliko je Srbija različita i koliko u sebi ima različitih pejzaža i kultura i tradicija. To je veliko bogatstvo. U nekim drugim zemljama te razlike nisu tako velike, na tako malom prostoru.
* Preporučite našim čitaocima hotel ili omiljeni spa centar u Srbiji u kojem ste ostali bez teksta?
– Redovni smo gosti Borkovca. To je hotel u Rumi, na obroncima Fruške gore, tamo je jedan mali spa centar i divna priroda okolo. Borkovac obožavamo i tamo odemo nekoliko puta godišnje, na kratke odmore, pred velike napore ili kad je to potrebno. Divno je. Tu je i Borkovačko jezero koje je jako lepo i može da se šeta kroz šumu, stvarno se opustimo i osećamo se kao kod kuće, već nas svi znaju, idemo tamo već 10 godina.
Sledeći filmski korak
Stefan kaže da je i dalje u filmskoj priči oko aktuelnog filma, a kada se utisci malo slegnu i istutnji ova zvezdana prašina, počeće da razmišlja o sledećem ostvarenju:
– To je nešto čime ću se baviti kad prođe sve ovo, jer su krenule ponude od raznih festivala i pratiću ovaj film sigurno još narednih nekoliko meseci. Ali, imam već nekoliko ideja za sledeći film, i dao sam sebi zadatak da se do kraja godine odlučim za jednu od njih i da krenem njome ozbiljno da se bavim. Ne bih voleo da napravim veliku pauzu – kaže reditelj koji voleo je slavu stekao kratkim filmom (A)torzija, nagrađenim u Berlinu, i dodaje da se raduje povratku uobičajenim danima iz kojih onda proizilaze i kreativne ideje.
Strahinja Banović je njegov drugi dugometražni film, posle ostvarenja Ljubav i drugi zločini.
godina srpski film nije učestvovao u glavnom programu Karlovih Vari
* Pričajući o Srbiji, čini se da Vas stvarno inspiriše?
– Apsolutno! I imamo utisak da naš film možda i ne koristi dovoljno sve te predele. Obično se baziramo na Beograd, a čini mi se da ima mnogo mogućnosti koje nisu iskorišćene, na nivou pejzaža. To su posebni mali mikrokosmosi koji imaju svoju poetiku i koji su zanimljivi.
Išpartao sam gotovo celu Srbiju i drago mi je zbog toga, jer je predivno što je na tako malom prostoru toliko različitih pejzaža, kultura i tradicija
* Noćni život Beograda obožavate, ne poznajete, iskusite ga s vremena na vreme? Inspirišu li Vas klaberi da i Vi nekad plešete do jutra i u koje gradske klubove onda odlazite?
– Dosta kasno smo dobili dete, i ne mogu reći da se nismo ispartijali i naputovali i živeli boemski tokom 20-ih i 30-ih godina naših života. Od kako smo dobili dete prosto smo promenili način života. Ali, da, čini mi se da Beograd ima stvarno najrazličitiju ponudu, a ja sam uvek voleo neka “off” mesta, koja nisu popularna, koja nisu picnuta… Moj izbor su uvek bila neglamurozna i sakrivena mesta.
