ANĐELKA PRPIĆ, GLUMICA

– Najviše sam bila ushićena pred sam početak snimanja, jer je generalno za kreativce to prostor u kome imaju najveći manevar. Tu se prave planovi, probamo, i pogotovu ja funkcionišem tako što ispitam sve žive šta misle – od roditelja, preko prijatelja i kolega. U ovom slučaju sam uključila i stručna lica, psihijatre, s obzirom na to da je glavni lik Ana Kolar koju tumačim, imala mentalnih problema, usled odrastanja i situacije u porodici. To je deo kad se najviše brinem i svaki put pomislim da ne znam ništa, da krećem ne od nule, nego iz minusa i da će svi sada da provale da ne znam ništa.

– Puštamo ga pred publiku, zbog koje se sve ovo i snima. “Jedini izlaz” ima tešku priču i nije lagan za gledanje, ali je značajan. Eto, kako se stvari nameštaju, pa čak i u ovo vreme silnih ispovesti i svedočenja, i ovaj film svedoči svojom pričom. Iskreno se nadam da smo se pomerili sa tačke da žrtve optužujemo i nadam se da konačno zaista razumemo zašto treba da ih razumemo. “Jedini izlaz” govori u tom pravcu i još jedna je u nizu ispovesti. Takva priča uvek traži put ka površini. Isplivaće i kroz film. U tom smislu je značajan i nadam se da će ljudi shvatiti poruku i pouku, a to je da se, i kad pomislimo da smo potpuno sami, pojavi tračak sunca i nade, u vidu poznanika, potpunog neznanca, nekoga za koga mislite da vam o glavi radi, a suprotno bude na kraju. Može stvar da se popravi, to je moja pouka, ali treba biti verujući i raditi dobro.

Jedini izlaz

Šest godina nakon što joj je muž, čuveni beogradski advokat, stradao u požaru, Ana Kolar (Anđelka Prpić) dobija informacije, koje dovode u pitanje sve što je mislila da zna o tragediji, ali i o svojoj porodici. Paralelno, iznenadna smrt najboljeg druga njegove ćerke, uvlači inspektora Dejana Štrpca (Ljuba Bandović) u lanac zločina, koji počinje misterioznim nestankom mlade advokatice od pre šest godina. Dok sve radi protiv njih, dvoje junaka započinju zajedničku potragu za istinom, koja ih suočava sa mrežom laži, ucena i ubistava, ali i mračnim tajnama iz sopstvene prošlosti.

Odabrana

Anđelka je bila u grupi onih koji su preležali koronu, a o tome da li nas je ova pandemija nečemu naučila, glumica kaže:

– Da, bila sam odabrana. Nemam od ranije neka neprijatna iskustva, da mi je neko ne znam zabio nož u leđa a bili smo jako bliski. Nemam osećanje da ti među kolegama svi podmeću nogu, sapliću te ili ti žele nešto loše. Ovo vreme nas je učinilo letećima i odjednom svi moramo da budemo sve. Ja moram da budem i mama, i glumica, i domaćica, i drugarica, i žena, i ćerka, pa još da na svim tim poljima budete strava, i da ste zgodni, da ste vegan i ekološki osvešćeni. Pa da čovek stane i bukvalno po satnici obavlja zadatke. Opet, mojoj energiji to nije neprijatno kao tempo života. Koliko sam primetila iz priča, pandemija je ili učvrstila ono što je već dobro ili dodatno rasklimala ono što nije ni valjalo. Najviše mi je žao ljudi čiji su poslovi stradali do te mere da ne znaju kako će izaći iz ovoga. To me plaši, ali hajde da se nadamo nekom čudu koje će nas ipak nekako voditi kroz ovaj, kažu, težak period koji predstoji, u ekonomskom, finansijskom smislu, i da ćemo uspeti da ga prebrodimo.

– Čuveni Marko Nikolić je ostao upamćen po Gigi Moravcu, a toliko je odigrao sjajnih uloga, u pozorištu, filmu, na televiziji i istorijski značajnih likova. Kolege su ga obožavale i volele da slušaju njegove savete, tako da ne verujem da mu je krivo bilo što su ga ljudi pamtili po Gigi, jer je to bila maestralna uloga. Sreća je da te i jedna stvar u karijeri tako obeleži. Možete da nabrajate uloge Bate Živojinovića, ali ako nas neko pita za samo jednu, svi ćemo se setiti njegovog Valtera. Sad se uporedih sa najvećima, nije mi to bila namera, ali hoću da kažem da sam imala sreću da taj posao dođe do mene, i da to bude baš sa Andrijom. Nisam nikad imala želju ni potrebu da se od Andrije odvojim, niti odlepim, niti to da sklonim. Naprotiv. To je proces u kome sam puno naučila, odličan trening, ogroman prostor za ženu. Imala sam priliku da vežbam, da učim i da radim sa čovekom koji je sigurno ako ne i najtalentovaniji i najduhovitiji čovek koga sam upoznala. I divan kolega. Ne bih se ja toga otarasila nikad. Ni kao uspomene.

Tata Preža reper

* Kako je biti “snajka” Katarina porodici Savković, u seriji “Nek ide život”?

– Zabavno, super je bilo, kad sam pročitala opis lika, da se svi tresu od nje, odmah sam pitala zašto ste mene zvali za to? Na kraju mi je drago što sam dobila baš takav zadatak. Upoznala sam novi krug ljudi, počevši od Slobodana Šuljagića, sa kojim sam imala jako veliku želju da radim, gledajući njegove ranije radove. Veoma mi je prijao rad sa Paulinom Manov, sa Ljiljom Stjepanović, sa Milanom Kovačevićem, sa Ljubišićem, Fišekovićem… Cela ta A ekipa koja je bila tu svakodnevno mi je strašno prijala, veoma su vredni, posvećeni, radni, disciplinovani. Šuljagić vrlo dobro zna šta hoće da postigne. Ono što mi je važno da moj tata Preža gleda. On je meni reper za to da li smo pogodili ciljnu grupu ili nismo. Mogu vam reći da sam čak otišla ovih dana do Požarevca da odvezem sina, da malo budu s njima za vikend i ispod oka gledala kako tata reaguje dok gleda seriju. I sviđa mu se. Tako da znam da je sve dobro ispalo.

– Nervira me zato što ne vidim smisao i poentu toga. Nažalost, to je ta novotarija gde ako hoćeš da budeš glumica, moraš da znaš da to nosi i ovo i ono. Hoćeš da budeš glumica? E pa onda moraš da gostuješ u emisiji da malo ti pričaš šta radiš kad dođeš kući, a tvoj muž, a tvoj sin… Kako hoćeš da budeš pevačica, a nemaš dekolte? Ma, nema to veze jedno s drugim. Koga briga? To zaista ne određuje glumicu, niti pevačicu i jako je ružno da se na taj način diskredituju te profesije. Ima mnogo značajnijih tema koje mogu mnogo više da doprinesu ovom društvu i ljudima, ili pojedincu, od mog privatnog ljubavnog ili bilo kakvog drugog života, od toga šta sam obukla, da li je sniženje, gde čistim lice i ko mi lakira nokte. To su takve trivijalnosti da bi me bilo sramota da to delim. Važno mi je da probam da sačuvam svoj i mir svoje porodice i to ću se truditi uvek.

– Kako da ne, možda sazidam kuću, možda se bacim na građevinu… Šalim se, ali eto i to nas je isto valjda ovo vreme naučilo, da ne mogu da se prave baš neki veliki planovi. S druge strane, treba sanjati i moramo imati cilj. Za sada snimam lepu komediju “Radio Mileva”, emitovaće se na RTS-u. A dalje? Imam planove, želje, ideje, ali hajde da sačekamo da se makar nešto od toga obistini, pa da najavljujemo konkretno.

– Imamo specifičan mentalitet koji je živ i koji stalno može dalje, uvek ima rezervne motore i ne odustaje i ne posustaje. To mi se jako dopada. Mislim da imamo mnogo umnih, kvalitetnih ljudi, koji umeju da naprave mnogo toga autentičnog i dobrog, ali nažalost, ono što mislim da nam je takođe osobenost, ali ne i kvalitet, to je što volimo da stvari radimo kraćim putem i da nečemu ne damo vreme, nego želimo instant rezultat.

Znanje nije toliko na snazi, a umemo time da se hvalimo. Nisam nas sad pohvalila, naprotiv, ali eto volela bih da se vrati kao što je čini mi se ipak nekada i bilo, kada smo znali da kad je neko na čelu nečega, zaista je s razlogom tu. A sada se to promenilo. A opet, znam da imamo inteligentnih, kreativnih, pametnih, učenih i, pre svega, stručnih ljudi i mislim da bi samo trebalo da ih pustimo da se bave svojim poslom.