SRĐAN GOJKOVIĆ GILE, FRONTMEN BENDA “ELEKTRIČNI ORGAZAM”

– To jeste čitav život! Imam prijatelje koji nisu toliko godina doživeli, od Milana Mladenovića, pa preko mnogo njih, koji nisu doživeli ni 40 godina života. Kao i svaki život, i u ovom sa bendom je bilo svega i svačega. I lepih i ružnih trenutaka, i uspona i padova, al na to gledam kao na nešto što je normalno. Svakako da je meni najveći utisak, a ni sam ne znam kako, ali mi smo ustvari jedini bend koji je zapravo preživeo novi talas, koji je krenuo pre 41 godinu. To je glavni utisak.

– E, ali sad kad bih nekome morao da objasnim kako smo mi uspeli, zapravo ne bih mogao. Ne bih znao. Svakako kad smo počeli, niko nije mogao ni da sanja da će toliko dugo da traje. A možda je i to, ustvari, deo nekog odgovora. Ja sam ubrzo, posle možda već godinu dana postojanja benda i posle izdavanja “Paket Aranžmana”, bio siguran da ću, što se mene lično tiče, nastaviti da se bavim rokenrolom dokle god budem mogao. Ali nisam tada mogao da znam da li će i bend opstati, jer se za to pitalo više ljudi, ne samo ja. I eto, desilo se da smo još tu, posle toliko vremena samo idemo dalje. Uspeh je svakako da smo toliko opstali. Menjale su se i države, imena država u kojima živimo, a bend je prolazio kroz sve to. Evo, i danas smo tu.

– Čini mi se sad kad je stigla vakcina i kad se svi vakcinišu, da se tome ipak nazire neki kraj. Ne mogu da znam, nisam prorok da znam kad, ali kapiram za izvesni broj meseci bismo trebali valjda da se vratimo u neku normalnu ili normalniju situaciju, tako da se nadam da će “online” život biti kao što je bio i ranije, a ne da ćemo morati da ga živimo i gledamo pozorišne predstave i koncerte preko interneta uživo. A, što se tiče našeg online koncerta… Čudno je bilo to iskustvo. Sviraš u praznoj sali, tu su kao ljudi koji tehnički snimaju koncert, kamermani, reditelji, tonac… Možda desetak ljudi. Manje-više to je bilo kao neka javna proba. Sastavni deo svakog rokenrol koncerta, i ne samo rokenrola, je upravo odnos između benda, izvođača, i publike. Čim nema publike, utisak je nekako polovičan. Nema povratne reakcije koja ide od publike prema bendu koji svira. A ti kao sviraš koncert.

– Da, ta jedna reč objašnjava čitavo osećanje. Glavni utisak je da je čudno. Od kad je sveta i veka i od kad postoje ljudi koji se penju na te, kako kažu, daske koje život znače, na neku binu ili pozornicu, uvek je potrebna publika. Malo je bilo bizarno onako svirati… Dobro, znaš ti da to sad neki ljudi gledaju u svojim kućama, pa pokušavaš da zamisliš, ali čudno je bilo sve.

– Pa slušaj, stali smo i mi. Nismo se uopšte bavili svojim zanimanjem. To je za nas bio godišnji odmor, sa naglaskom na godišnji, jer zaista toliko traje. Ništa, prošlu godinu smo proveli uglavnom svako u samoizolaciji i u svojim kućama. Što se tiče bilo kakvog zajedničkog kreativnog rada sa bendom, ništa nije postojalo. Svi smo nešto radili tako izolovani, pa sam i sedeo kod kuće i pravio pesme za neka buduća vremena. Ali bend zapravo nije funkcionisao, nije radio.

Centar za meditaciju

Gile je budizam otkrio 2012. godine, a pet godina posle toga otvorio i prvi Centar za meditaciju u Srbiji, u mestu Čortanovci, blizu Novog Sada:

– Centar i dalje funkcioniše i postoji, ali je trenutno sve zamrznuto zbog korone. Tu su trenutno dva monaha, ali ne primamo nikoga više, ne primamo goste zato što smo zabrinuti da se ne zaraze. Tako da dok se ne završi pandemija sve to postoji, ali je trenutno na pauzi – objašnjava Gile, koji kako kaže budizam ne posmatra kao religiju, već kao praktičnu psihologiju i filozofiju u kojoj nema nikakvih dogmi, presinga, moranja i slepog verovanja.

– Većinu sam odgledao i pre toga, kako je koji dolazio u ovim dekadama koliko ih pratim. Ali, naravno, ovo jeste bilo vreme kada sediš kod kuće čitaš knjige, gledaš filmove i slušaš muziku.

– Uopšte nemam odnos prema tome da bih ja sad trebalo nekome da namećem da sluša “Električni orgazam”, ili bilo koga drugog. To je jednostavno, kao i kad ja gledam neke bendove koje volim. Ili me nešto tome privuče, osetim energiju koju neki bend ili izvođač ima, ili je ne osetim. Tako da, ako osećate da vam je to nešto zanimljivo i interesantno super, ako nije, nemojte ni slušati. I to je potpuno u redu i legitimno. Ljudi su različiti i meni je potpuno jasno da su i preferencije kod različitih njih upravo takve. Svako traži nešto što mu je na tom, hajde da kažemo emotivnom nivou, jer muzika ipak ima veze sa emocijama, blisko. Pa, ako mu je blisko, neka sluša, ako nije, neka nađe nešto što jeste i neka uživa u tome. 

– Meni je snimanje muzike za decu bilo zaista fantastično iskustvo, jedan od najlepših perioda u karijeri je bila ta sadnja sa Vladom Divljanom. Ali, ja sam to doživljavao baš kao tandem nas dvojice. Pošto Vade više nema… Ne znam. Ništa nije nemoguće, ali u ovom trenutku nemam planove za tako nešto. Ali, ko zna. Možda se steknu neke okolnosti, pa se i to desi. Nisam izričit da nikad više neću raditi muziku za decu, ali trenutno nemam takvih planova. Tada sa Vladom je bilo dobro i zabavno i uvek se rado setim tog perioda.

– Meni je to najbolji mogući život, pošto sam ja još kao klinac, kao tinejdžer, ukapirao da je to nešto što mene najviše privlači i čime želim da se bavim. Tako da, gledajući iz moje tačke i perspektive, meni se ostvario san da živim od nečega, što bi rekli, što bih radio i za džabe. To je uvek najbolja moguća kombinacija. I to nije sad bio mali period života, nego već više od četiri decenije živim od toga. To mi je i najveća ljubav, a ujedno i zanimanje, odnosno profesija. A što se tiče drugog dela istog tog pitanja, rokenrol život naravno nije isti kad imaš 20, 30 godina, i tu prolaziš kroz različite faze, ili kad imaš 59, koliko ja sada imam. U različitim fazama to je bilo drugačije… Ali, uvek mnogo dobro.

– Ništa nije teško ni moranje kad radiš sa nekim kao što je Raša, koji je fantastičan fotograf i vrhunski profesionalac. Pored toga, vremenom je postao jedan od najbližih ličnih prijatelja nevezano za profesionalne aktivnosti. Mi smo makar 40 godina bliski prijatelji. Mnogi su nas ljudi fotkali i sa većinom smo dobri, ali Raša je stvarno poseban, jer je postao i lični prijatelj celog benda. Kad je živeo u Londonu milion puta sam odlazio kod njega privatno i ostajao po mesec dana. Tako da smo mi pre svega bliski prijatelji, a onda i odlični saradnici u poslu.

– Da, najveći problem jeste ljudima koji od toga žive. Mnogim zanimanjima je država našla način da pomogne i olakša, osim umetnicima. Bilo je pomoći na početku, kad smo dobili tri plate, ali posle toga ništa. Teška je situacija, kao što bi bila i bilo kome da izgubi posao na godinu dana, da mu je zapravo zabranjeno da radi i da se bavi svojim poslom. To je najveći problem. Kad se sve ovo smiri i kad se ponovo sredi situacija, siguran sam da će se to brzo normalizovati, ali već prilično dugo traje i problem je što ne znamo još koliko će trajati. Ali, svako se snalazi kako zna i ume.

– Mogu jedino u okviru svog zanimanja da pričam. Svi znaju da postoje uspešni i vrhunski sportisti, uspešni i vrhunski umetnici, ali dao bih isto naglasak na rokenrol bendove i na to da postoje i dalje i kroz svo ovo vreme neki novi bendovi sviraju rokenrol. Ne bih stvarno nikoga posebno izdvajao, jer ću nekoga da zaboravim, a to ne bih hteo, ali evo zaista bih to možda, pre svega podvukao, da u Srbiji još ima vrhunskih rokenrol muzičara koji sviraju dosta i van naše zemlje i rado su viđeni u nekim drugim državama.