Kako su nastali splavovi u Beogradu?

Splavovi Beograda odavno nisu samo mesta na kojima se odvija ludi noćni provod u prestonici. Splavovi u Beogradu su su kulturološki i sociološki fenomen, koji kao i svaki drugi fenomen, nije nastao namerno i planski. Naprotiv, nastao je tiho i slučajno, 60-tih godina prošlog veka, da bi tri decenije kasnije, za našu zemlju turbulentnih 90-tih, postavljao (doduše preko malo tužnih vremena i neretko mračnih priča) debele i čvrste temelje za ono što će danas splavovi biti– sinonim odličnog provoda i mesta gde svako ko poseti Srbiju želi da se nađe. Makar na noć. Makar na nekoliko sati. Makar na sat.

Oprečne su reakcije Beograđana na ovaj vid zabave. Razne grupe građana, nevladine organizacije i udruženja sve češće se oglašavaju zbog toga što stanovnici Beograda nemaju neometan pristup reci i ne mogu da uživaju na obalama i rečnom miru ukoliko ne plate makar kafu i ne sednu na neki od brojnih splavova. Uprkos svemu beogradski splavovi nastavljaju svoj buran život, a za mnoge oni su glavni razlog posete srpskoj prestonici. Jer činjenica jeste da su te „diskoteke na vodi“, osim mesta odmora, opuštanja i uživanja, postale i kulturološki fenomen po kojem je Beograd poznat van granica Srbije, odnosno zbog splavova je Beograd proglašen gradom sa najboljim noćnim provodom u Evropi. 

Splavovi 60-tih godina – Peđina kućica na drvetu

A “legenda” kaže da se nekad obalama beogradskih reka Save i Dunava moglo opušteno i na miru šetati, bez buke, galame i kafana, sa divnim pogledom na Kalemegdan i Sabornu crkvu. Legenda takođe kaže da je pre pola veka, pa sve do kraja osamdesetih i tih famoznih 90-tih godina splav na reci značio utočište za par prijatelja uz večeru, ako se nešto upeca na miru preko dana, neki roštilj ili riblju čorbu i po koju čašu vina. 

Verovatno potpuno nesvesno, trend je započeo legendarni beogradski arhitekta Predrag Ristić, zvani Peđa Isus, koji je 1962. godine na špicu Ade Međice napravio kuću na drvetu, neobičan stambeni objekat od drveta kojim je izazvao buru u tadašnjoj čaršiji. Smeo, genijalan, jedinstven i hrabar, uputio se naš arhitekta u život modernog, urbanog Robinzona i tako dao ideju hiljadama Beograđana kako da provode vikende mirno, a da su opet tu, u gradu (doduše, tada Ada Međica nije bila ovoliko “blizu” gradu kao danas).

Splavovi Beograda su kulturološki i sociološki fenomen, koji kao i svaki drugi fenomen, nije nastao namerno i planski, već tiho i slučajno 

Splavovi 70-tih godina – Terase na reci

Tako je, lagano, najpre vikendima i o većim praznicima, savska obala počela da se puni, a stanovništvo se dovijalo na razne načine i počelo – od takozvanih šlepova, da pravi preteče današnjih splavova, tada takozvane terase na reci. Već početkom i tokom 70-tih godina, ta mesta počinju da slave i popularišu čuveni umetnici, poput glumca Pavla Vuisića, slikara i pisca Moma Kapora ili scenariste, slikara i karikaturiste Zuka Džumhura. 

Do kraja 70-tih godina na Adi je bilo nekoliko splavova, sada već zaboravljenih imena, naziva i vlasnika, na kojima se sedelo potpuno isto kao i u ostalim restoranima “na suvom”. Ipak, nijedan nije predstavljao nikakvu istaknutu tačku u gradu, već su to i dalje bili splavovi-kućice gde je povremeno boravilo i uživalo tek nešto malo više ljudi od porodice u čijem su vlasništvu bile.

Činjenica je da je upravo zbog splavova Beograd proglašen gradom sa najboljim noćnim provodom u Evropi 

Splavovi 80-th godina – Prvi JAT-ov kafić na reci

Od Peđine kuće na drvetu, preko šlepera i kućica sa terasicama, tek 80-tih godina prošlog veka u Novom Beogradu, na keju kod Blokova, počinju da niču objekti, odnosno restorani na vodi, koji bi mogli da se nazovu pravim pretečama današnjih splavova, sa tada jedinom atrakcijom: pogledom na reku. Tih godina negde je i nacionalna avio-kompanija JAT, otvorila kafić samo za svoje radnike. Ali, ni taj kafić nije bio ekskluzivan za ljude koji nisu radili u JAT-u, jer Beograđani jednostavno nisu imali neku želju tu ni da sede. Da, to je danas gotovo nezamislivo, kada se na stotinama objekata i splavova (prema poslednjem popisu iz 2019. godine na prestoničkim rekama ima ukupno 319 plutajućih objekata) “načičkanih”, pre svega na Savi, uvek traži mesto više.

Splavove su 70-tih godina proslavili čuveni srpski umetnici – glumac Pavle Vuisić, slikar i pisac Momo Kapor, scenarista, slikar i karikaturista Zuko Džumhur

Splavovi 90-tih godina – Meka i Medina noćnog života

Tek 90-tih godina, kada je Ada Ciganlija postala “Meka i Medina” noćnog života, i splavovi postaju popularniji. A tada nastaje i atribut “splavarski”, koji se u apsolutno negativnom smislu vezuje za sve što je “privezano” za obalu reke. 

Ta konotacija se javlja i malo pre turbulentnih i “turbo folk” 90-tih, već krajem osamdesetih godina, sa pojavom prvih “opasnih momaka”, povratnika iz inostranstva, koji su na splavove polako doneli i novi stil života i “vrednosti” koje su osvajale i tržište i mlade. Tada su glavni bili lokali, poput “Savskog galeba” ili “Pingvina, koji je veoma brzo preimenovan u “Estradu”. I to naravno ne slučajno. Estrada turbo folka počinje da “žari i pali” po takvim mestima, a postaje stvar prestiža videti i biti viđen na nekom od njih. Splavovi su tokom devedesetih bili i poprišta ne tako retkih vatrenih obračuna. Devedesetih je najčuveniji splav bio “Lukas”, koji se zbog atmosfere, muzike koju je propagirao i “bahatog” zaklanjanja pogleda na drugu stranu reke, nazivan i “spomenikom” devedesetim godinama i svemu onom što je snašlo ljude u tom turbulentnom periodu. Moramo li da naglasimo – ne u lepom smislu?!

Splavovi Beograda danas – Za svakog po nešto

Danas više nema nijednog slobodnog dela gde je reka dostupna i gde građani mogu tek tako da se prošetaju. Ali, nisu ni splavovi ostali samo turbo folk “mašine” sa nekada popularnom parolom: što više novca potrošiti, što manje garderobe obući, sa polunagim go-go igračicama i muzikom koja loše utiče na centralni nervni sistem, već mesta na kojima se na miru, uz veoma laganu muziku, može uživati preko dana, a uveče uz neki house, rok, fank ili pop zvuke izaći sa prijateljima u prijatan provod. 

Splavovi danas, i arhitektonski, i stilski, i gastronomski, pokrivaju kompletan spektar senzibiliteta – od onih gde nekoliko muzičara-veseljaka zabavlja još “veseliju” publiku, do onih na kojima gostuju neki od najpoznatijih di-džejeva sveta; od onih koji imaju vrhunsku domaću ili zanimljivu internacionalnu kuhinju, kuhinju sa gotovo svih tačaka sveta. 

Kako bilo, i za turistu i za avanturistu, i za putnika i za stanovnika, i za hedonistu, i za gastro-majstora, gurmana, pobornika zdravog načina života, ljubitelja vina, rakije, piva ili kafe i čaja… Mogli bismo zaista da nabrajamo razne grupe i vrste ljudi još dugo, ali suština je kratka: Beogradski splavovi su danas mesta za svakoga, kutak baš za svačiju dušu.

I možete da ih volite, manje volite, “grdite” ili kujete u zvezde, oni su tu, stameni simboli srpske prestonice i mesta na kome, ipak, možete naći Vaše parče raja za odmor uz reku.